U ediciji „Sent“ novopazarskog izdavača i uredničkom delatništvu Enesa Halilovića, objavljen je roman devetnaestogodišnje Martine Milosavljević o kom možemo govoriti onako kako je T. S. Eliot govorio o Vilijamu Blejku.
Martina Milosavljević, „Nepoznato lice“, Građanski forum, 2021.
„Ubica će zamišljati slobodu.“
U ediciji „Sent“ novopazarskog izdavača i uredničkom delatništvu Enesa Halilovića, objavljen je roman devetnaestogodišnje Martine Milosavljević o kom možemo govoriti onako kako je T. S. Eliot govorio o Vilijamu Blejku.
Eliot tvrdi da Blejkova poezija ne stremi nemogućoj ambiciji koja prevazilazi umetnikove mogućnosti, već teži da pokaže umeće asimilacije. To je, po Eliotu, važniji zadatak.
Martina Milosavljević je dorasla zadatku primene žanrovskih uzoraka detektivskog romana i sudske drame. Dorasla je i zadatku asimilovanja uticaja koji je okružuju, bilo da je to sumorna slika tranzicijskog sveta, medijska ekspanzija nasilja ili tvrdoglavi san o srećnom kraju.
„Nepoznato lice“ počinje misterijom ubistva bračnog para, počinjenog septembra 2002. pred sedmogodišnjim Stefanom. Jedanaest godina kasnije, klupko nerešenog i nekažnjenog zločina počinje da se odmotava uprkos naporima zataškavanja, pa i grubog ućutkivanja onih koji su svedoci, ili samo zapitani nad motivima. Glavni junak tragaće i za poreklom istine, i za istinom svog porekla, a rasplet će doneti i obavezu etičkog izbora koja uvek čeka pravoverne tragaoce. Fragmentarno pripovedanje u kom se smenjuju ekstrospekcija i introspekcija posreduje i opšta mesta i obrte, i jezive prizore i tok misli likova umreženih poslovnim ili ljubavnim, no u svakom slučaju opasnim vezama.
Predočeni dvostruki tokovi pravde, uvid kako u kvarljivost ljudske prirode tako i u plemenito nastojanje da se pobede zlo i tajna čitaoca fasciniraju i uznemiruju. I da se vratimo Eliotu i Blejku – i ovde se radi o malom zadatku obavljenom sa velikim uspehom.
Salća Halas, „Potop“, Rende, 2021.
„Dobro je što su neke nesreće smešne.“
Poljska umetnica i aktivistkinja sa pseudonimom Salća Halas u „proznoj poemi o kraju sveta“, koja je „razložena kao duga, na rate“ otkriva sve same prizore na koje najradije žmurimo.
Svet njenog romana, napisanog u titravim i burlesknim stihovima i predočenog u sugestivnom prevodu Milice Markić, jeste favela u četvrti zvanoj Peking, na rastresitom tlu koje guta kuće, planove i sudbine. Tu se sistematski razara sreća tri junakinje, proročice propadanja koje se nadaju najboljem: uz pomoć i podršku udomljenih (i jednako kao one napaćenih) četvoronožaca opstojavaju u zlostavljačkom svetu.
U tom svetu, prebijeni pas je sahranjen ispod drveta ajdare ispod kog će plakati žena čiju je štitnu žlezdu ozračio Baltik: „pošteđena sam od raka, ali nisam od drugih velikih opasnosti“, kaže ona. U tom svetu, nasilnik tvrdi da mačku nije hteo da usmrti već samo da je „resocijalizuje“, a internet kao recept za sreću nudi osmeh, tako što „olovkom raširiš usta ili štipaljkama rastegneš obraze“.
Dok se književnost danas bavi higijenama uma, efektima krize i pobune, rastakanjem identiteta i nestabilnostima mikrozajednice, Salća Halas upozorava da nam glave dolaze serijska zagađenja naših staništa. Surove životne okolnosti poput siromaštva, neznanja i straha posledica su nasleđenog nehaja prema okruženju. Kazna za nehaj je kao delovanje sudbine kom se ne može umaći kad noga promaši stolicu, s koje padnemo kao Zoška koja je pokušala da mrak oko sebe pobedi makar menjanjem sijalice.
Bonus video: Milan Nešković: „Vlast“ – nova priča sastavljena od Nušićevih replika
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar