Predlozi za čitanje: Veliki pisci na putu

Nataša M. Pavlović, Bezgraničnosti putopisa, Dom kulture Studentski grad, 2020Splet strepnje i neosnovanog optimizma često možemo učitati u avanture kontrolisanog otkrivanja istorije i geografije koji su carska prethodnica putopisa. Možda je pandemija doprinela mahnitosti čežnje za nepoznatim daljinama, ali nas je bez pardona suočila sa svim ograničenjima percepcije i razumevanja. Pored već pomenutog autora Sinova i ljubavnika, koji bi verovatno bio i ljutiti antivakser i razjareni razarač svih mogućih pseudonaučnih teorija u isti mah, junaci nadahnute i otkrivalačke studije Nataše M. Pavlović su i Džordž Orvel, Grejem Grin i Lorens Darel, opčinjeni Mediteranom, iskušavani Afrikom, mučeni i propitivani Evropom. Većina njihovih putopisa pisana je i objavljivana u periodu između dva svetska rata, a to je doba procvata žanra koji je svoje najudobnije mesto našao upravo u Britaniji, među stanovnicima jednog ruba Evrope.

Pozicija putnika nameće uzbuđenja i ograničenja: za intelektualce sa Zapada, tradicija putovanja podrazumeva potragu za uzbudljivim, egzotičnim, neobičnim, ali isto tako i za idealom romantičnog i pomalo nerealnog nadrastanja sopstvenih mogućnosti, za nekom vrstom prevrednovanja svih naučenih i ranije usvojenih vrednosti. Ta se potraga dešava u realnom vremenu, u verodostojnim okolnostima, u vantekstualnoj stvarnosti koja je neosporna i neosporiva. Putopisac je u izazovnoj misiji interdisciplinarnog istraživanja i ambivalentnog odnosa prema stereotipima; on mora da jasno predstavi uticaj stečenih kulturno-društvenih obrazaca na doživljaj nove stvarnosti i njeno dekodiranje.“Ako ste Englez - postajete l’Inghilterra, il carbone i il cambio”, piše Lorens. “Prema vama se odnose kao prema Engleskoj, uglju i kursu novca. Više je nego beskorisno pokušati da se čovečno odnosite prema tome.” Lorens ukazuje i na bezizlaz borbe protiv stereotipa: “Vi ste slika i prilika državnog zelenaštva, ugljenog đavola i lopova iz menjačnice. U očima Italijana, naročito proletera, svaki Englez iščezava u ovoj trostrukoj apstrakciji.” “More i Sardinija”, tekst koji se može nazvati esejem o psihologiji putovanja, otkriva u kojoj meri putnik biva kolateralna žrtva predrasuda koje se lako razmrežavaju čim naiđu na plodno tle nesporazuma u razlikama. Ništa čudno, stoga, što će Lorens zaključiti sledeće: “Putovanje je, po pravilu, mučenje”. Lorensu je, ukazuje Nataša Pavlović, mogućnost bilo kakvog izmirenja dualizama izgledala sve manje izvesna kako je stario i sticao iskustvo, putujući preko Mediterana do Pacifika, do Meksika i opet nazad do Mediterana.Možda najmanje putopis u strogim okvirima ovog žanra, Orvelov dvodelni esej Niko i ništa u Londonu verovatno je jedan od prvih socijalnih eksperimenata koji je predvideo današnje rijalitije i njihov preširok, opasan opseg iskušavanja svega ljudskog. U ne tako nepoznatom formatu prerušavanja, autor romana 1984. najpre postaje istraživač klasnog jaza, a potom i onog nevidljivog socijalnog pojasa u kom žive marginalci i lutalice. Radeći kao perač sudova u pariskom hotelu, Orvel se suočava ne samo sa tegobnim i ponižavajućim uslovima rada “sluginog sluge”, nego i sa činjenicom da i svet najsiromašnijih čuva kastinske podele u kojima, recimo, brkove može da nosi samo kuvar, ali ne i perač sudova. Igrajući ulogu skitnice na londonskim ulicama, sebe, opet, stavlja u opasne i uzbudljive situacije. “Kada loše obučen muškarac prođe pored njih, žene uzdrhte i odmaknu se uz iskreno gađenje, kao da su videle mrtvu mačku. Odeća je čudo. Kad si odeven kao skitnica, veoma je teško, bar prvog dana, da ne osetiš kako si se istinski srozao.”Julijana Adamović, Divlje guske, Laguna, 2019.

Nemaština u sumornom i siromašnom panonskom selu pokreće raznolike konflikte: socijalne, ideološke i političke. U prvom planu interesovanja pripovedača potresnog ali neodoljivog romana Julijane Adamović uglavnom je brak neimenovanih roditelja, nagrizan nerazumevanjem, zdravstvenim i psihološkim krizama, stresom. Otac je bolestan i alkoholičar, majka depresivna i traumatizovana a u njihov odnos neprekidno se meša očeva pomajka, koja je brižna prema unuki tačno onoliko koliko je neprijateljski nastrojena prema devojčicinoj majci. Baba je othranila oca, ali i postala zakleti neprijatelj njegove supruge, ne mogavši da se pomiri sa njegovim emotivnim izborom. Možda babino okrilje nije spokojna luka u kojoj vrca od emocija, topline i podrške, ali je tamo makar sigurno i ugodno: baba brine o deci, kuva omiljena jela i kupuje najlepšu tašnu za školu.U narativnom fokusu hrvatske autorke su dva dečja glasa, a tek se u finalu otkrije kome zapravo pripadaju: radnja romana koji je nekakva panonska varijacija Najplavljeg oka nobelovke Toni Morison smeštena je u univerzalizovano vreme koje jasno podseća na SFRJ sedamdesetih. Divlje guske imaju dodirnih tačaka i sa romanom Črna mati zemla Kristiana Novaka: u oba dela, laž je privremeno pribežište zdravog razuma.Fenomen imaginarnog prijatelja, relativno čest u dečjoj i omladinskoj književnosti, ipak je u romanu Julijane Adamović bitno izmenjen: glavna junakinja Divljih gusaka je usamljena devojčica koja udvaja svoj identitet i kreira sebi sestru bliznakinju kako bi iskusila zajedništvo i solidarnost i odbranila se od stvarnosti prepune zabrana, nasleđene i negovane mržnje, svađa i intriga.Dvojnost glasa, koja postoji i u romanu Najplavlje oko, stvara iluziju objektivnosti i utisak da slušamo opunomoćenu izjavu cele jedne zajednice. No, za razliku od prvenca Morisonove u kom se zaista radi o verziji događaja oko koje se dve sestre u potpunosti slažu, u Divljim guskama pripovedno “mi“ pripada i dugom periodu udvojenog identiteta, i strategiji očuvanja integriteta. Suočena sa sukobljenim roditeljima, zabranom da posećuje baku i dolaskom mlađe sestre (“Mislile smo da će mama ipak biti sretna kad rodi bebu...“), junakinja udvaja sebe samu ne bi li dobila kakvu-takvu podršku u neljubaznom svetu kojim vladaju nerazumljivi prioriteti i interesi, kako ekonomski i socijalni, tako i politički i lični.Dečiji glas, suočen sa razdirućim silama i porivima, pokušava da objasni misteriozni svet o kome odrasli govore neodređeno i tvrdo: svet se opire tumačenjima jer se ne može objasniti netrpeljivost babe i majke, pasivna agresivnost oca, nemaština, bolest, nespretnost u ophođenju sa ljudima.Odjeci biblijskih citata, motiva i toponima česti su u narativu, i uvek se insistira na tome da je doživljaj, bilo da je u pitanju san, vizija ili misao, udvojen, zajednički realnom dečjem “ja“ i njegovom imaginarnom segmentu: “Onda uzmemo Bibliju sa slikama, zažmirimo i otvorimo naslijepo stranicu koju ćemo danas čitati. Kad otvorimo oči i pogledamo šta nas je dopalo, sav mir u hipu nestane, kao da ga nikad na ovom svijetu nije bilo. Na brijegu s ovcama i kamenom u ruci, prepoznamo se grešne i zavidne. Ljubomorne i pokvarene. Obuzme nas užas i strah, nepopravljivo stanje osjećaja sebe. Mi smo Kain i mrzimo Abela. I zbog toga će drugi mrziti nas.”Osećanje krivice zbog porekla i identiteta neće nestati sa odrastanjem, sazrevanjem i proticanjem vremena: “Kad smo odrasle, ma koliko se jedna od nas trudila biti dobra, ona druga bi bila Kata. Vječno je jedna imala grč srameći se druge (...).“ Narativ dvojine zamrznuo je nemoguć stav: četrdeset godina pokušaja da se dva glasa razdvoje, “istovremeno se grčevito držeći jedna druge“, i san o smirenju u bakinom okrilju, koji donosi utehu u metamorfozi („paperjaste se i bijele sažimamo“). Upliv fantastike, sna i halucinacije kao da je bio neophodan da razreši izazovnu neodrživost narativne dvojine.https://www.youtube.com/watch?v=yM9XVFcUjoo