Jezik ideologije i poezije: Predlozi za čitanje

Viktor Klemperer, „LTI: Beležnica jednog filologa”, Fabrika knjiga, 2023. Prevele Maja Matić i Aleksandra Bajazetov

Jezik nacizma je velika tema Viktora Klemperera (1881-1960), romaniste iz Drezdena i hroničara dramatičnog istorijskog razdoblja: njegovi dnevnici su dokument o užasu jednog vremena, i primer borbe rečima protiv tog užasa. Odnos jezika i ideologije Klempereru je i predmet izučavanja, i strategija suočavanja sa nenormalnim životnim okolnostima.

Skraćenica LTI (Lingua Tertii Imperii) za jezik Trećeg rajha treba simbolički da posvedoči kako se reči i izrazi instrumentalizuju i eksploatišu u cilju promocije novog načina mišljenja. Svaki pojam ima funkciju i trajanje, ulogu i simboliku: kako „narod” i „svet”, tako i „denacifikacija”. „Moglo bi se reći da je Treći rajh oboleo od nedostatka svakodnevice”, piše Klemperer kad uoči još jednu reč kojom se nacionalsocijalizam razbacuje. U pitanju je epitet „istorijski”: „istorijska je svaka svetkovina u čast dobre žetve, istorijski je svaki partijski skup, istorijski je svaki praznik bilo koje vrste”.

Pojam „fanatičan” u periodu Trećeg rajha doživljava komičnu regresiju, pa tako od reči vrednosno negativnog značenja postaje „superlativno-afirmativni pridev”. Jezik ume da kondenzuje poželjno dejstvo snage, odlučnosti, samouverenosti: LTI kultno obožavanje Hitlera pojačava religioznim epitetima „koji se javljaju tamo gde se govori o njegovom delu, njegovoj državi, njegovom ratu”.

Klemperer se ne slaže sa tvrdnjom francuskog diplomate Taljerana da diplomatija jezik upotrebljava s ciljem da sakrije misli: „ono što neko namerno želi da prikrije, bilo od drugih bilo od sebe samog, pa čak i ono što on nesvesno nosi u sebi – jezik će izneti na videlo.”

Ivan Isailović, „Za zubima”, Kulturni centar Novog Sada, 2024.

Kroz četiri ciklusa pesama Ivan Isailović istražuje u koje to sve naoko rutinske avanture odlazi naš jezik, da bi se vratio – kao iz kakve teške nevolje – ili ranjen i ćutljiv, ili razmetljiv i hvalisav. U svojoj debitantskoj zbirci autor pokazuje kako igra rečima, verbalna manipulacija i jezička produkcija iluzija nisu – niti mogu biti – neutralne strukture i slučajne pojave koje imaju ograničen domet i kontrolisanu namenu. Svi jezički mehanizmi razotkrivaju mehanizme delovanja društvenog sistema, i taj poraz smisla može da se konvertuje u pobedu poezije.

Kognitivna lingvistika analizira efekte političkog i marketinškog diskursa, ali poezija uverljivije pokazuje kako se jednokratne reklamne poruke preobraćaju u nimalo naivne regulatore mišljenja i zaključivanja koji se jednako lako učitaju u mentalni softver mase i unovče kod faktora moći. U Isailovićevoj poeziji nepravde i represija izviriće i iz kodiranih iskaza: „sunce pod hipotekom izlazi na videlo”, „krv gušća od palente detraleksom otiče ka penziji”, a „tantrum-ples deteta” će majka u „natečenim baletankama” prekinuti moćnim pozivom – „lazare, ustani”.

Isailovićeva poezija polazi od premise da će jezik mnogo lakše kontrolisati govornika nego što će govornik kontrolisati jezik. Jezik je nepouzdan i veroloman, kadar da nanese štetu, da se poigra očekivanjima, da zavara i razočara. Tome su dokaz uzrečice, slogani iz predizbornih kampanja, čak i naslovi književnih dela i novinskih tekstova – ali je zato poezija najbolja kontrola sve te štete.

Bonus video: Jelena Lengold: U Srbiji su pisci potpuno apatični i bez ikakvog političkog stava