0
Ako na početku filma ne možete da razumete kako John Wick u crnom odelu jaše na konju jureći trojicu mudžahedinski intoniranih ratnika neimenovanom kamenom pustinjom, ubija ih iz pištolja kome nikada ne nedostaje metaka i potom sjaše, bez trunke zadihanosti, znoja i prašine na odelu, imaćete ozbiljnih problema da prihvatite "surovu realističnost" ostatka ovog, skoro trosatnog, filma. A režirao ga je jedan bivši kaskader i u filmu igraju verovatno svi kaskaderi Holivuda i sveta.
“JOHN WICK CHAPTER 4” (2023, r. Chad Stahelski)
Četvrti (a lako moguće i poslednji) nastavak „John Wick“ serijala o penzionisanom plaćenom ubici kome ubijaju psa, nakon čega on „na zub“ uzima ekipu za koju je prethodno radio i armiju njihovih sluga je još stilizovanija, radnjom još svedenija i, ako je moguće, još arhetipskija repriza svega što smo do sada videli od „muka po Wicku“. Film je dramaturški koncipiran slično sportsko/šampionskim filmovima poput „Rocky“ serijala u kojima naš junak iz jednog meča prelazi u sledeći, sve do onog finalnog, kada se očekuje ultimativni trijumf. Međutim, Chad Stahelski je, ako koristimo legendarni američko-ruski mega-spektakl „Rocky IV“ kao uzor, „John Wick 4“ zamislio kao seriju duela u kojima se John Wick neprekidno bori sa Ivanom Dragom, s tim što je ovaj u svakoj sledećoj borbi još moćniji i napucaniji. Rezultat takve postavke, uprkos nezamislivo spektakularnim postavkama poput „obračuna kod Trijumfalne kapije“, je, ipak, zamor repeticijom i utisak da John od početka filma ide s jednog kraja voza ka drugom i bori se sa svima redom.
S druge strane, nuklearna akcija „Johna Wicka“ svojom visokom stilizovanošću, ipak, ostaje na visini tj. rame uz rame sa „sofisticiranijim“ agentima poput Jamesa Bonda. Od početne egzotične, bliskoistočne lokacije, John Wick se kreće uglavnom po retro-metropolama od Njujorka, preko Berlina do Pariza (i tamošnjim uber-turističkim lokacijama). A sve to čini u neprobojnom, ali besprekornom crnom odelu. „John Wick“ je još postmodernija kupusijada od Bonda koja neprekidno reciklira muške/herojske/akcione obrasce kako gangsterskog, tako i samurajskog i viteškog filma, pa i vesterna, uz „bazni“ „honkoški akcioni“ koji je u srcu postavke „Johna Wicka“.
Svi mi koji smo stigli s Johnom do četvrtog nastavka imaćemo i ovde pregršt toga da uživamo, ali možda najviše od svega u njegovom tvrdoglavom, „isusovskom“ putu iskupljenja (ili vi mislite da su stepenice ka bazilici Sacre-Coeur slučajne?) kome je pređeni put spontano postao opravdanje da se i ostatak mora preći. Niko sem robotizovanog Keanua Reevesa ne bi mogao da udahne život Johnu paradoksalno isisavajući isti iz njega. Ali, to je zato što je Keanuu bilo lako da prihvati da igra „ideju/zakletvu/princip“, a ne živog čoveka. Za to vreme drugi dobijaju Oskare sedeći na trosedu…
OCENA: 8/10
BONUS VIDEO: Zašto su „Munje“ više of filma? Srđa Anđelić i Aleksandar Korićanac
