0
Pomalo je tužno gledati "Empire of Light". Jer pre skoro četvrt veka Sam Mandes je snimio film o jednom od najozlaglašenijih predatora današnjice. Ne govorim, naravno, o Kevinu Spacey-u, već o "belom hetero muškarcu". I uspeo je da mu zaviri u dušu, raskrinka ga, ali i da ga spase. Taj film je, verujem, i danas čudesan koliko i tada. Ako ne i kontroverzniji.
EMPIRE OF LIGHT (2022, r. Sam Mandes)
U „Empire of Light“, pak, gledamo miks motiva koji čine da se najlevlji, „woke“ Holivud ne samo ovlaži, već i svrši – dirljivu priču o šizofreničnoj i seksualno zlostavljanoj radnici jednog bioskopa u primorskom gradiću Margejtu, koja ima ljubavnu vezu sa rasizmom progonjenim britanskim Trinađaninom, a sve to u zaleđu nostalgično dočaranog trijumfa britanske imperije sa filmom „Chariots of Fire“. I na sve, ona je starija od njega, tako da je i „ejdžizam“ dirnut. Sve to ne bi bio problem da je film imao srce tamo gde mu sede sve te plemenite namere i da priča nije samo delić autentičnog supstrata koji je već Steve McQueen sentimentalno prerazblažio svojim „Small Axe“ serijalom, pa sve izgleda kao „ukusno“ nadovezivanje na „crnog kolegu“.
„Empire of Light“ nije kritika uvijena u nostalgiju, već raskošni pokazatelj ideološke tiranije „Holivuda“ koja stoji u potpunoj opoziciji sa onim što želi da afirmiše – a to je snaga filmova.
Dok glavna junakinja iz bede svog života iskoračuje svojom prvom bioskopskom projekcijom (iako već godinama radi u bioskopu!), i to Hal Ashby-jevim „Being There“ (u kome se glavni junak u poznom dobu otiskuje u stvarni život), mi gledamo „Empire of Light“ i potpuno nam je jasno zašto su nam bioskopi i filmovi koji se u njima prikazuju sve nepodnošljiviji, sve dosadniji, sve besmisleniji…
Jer bi radije da drže lekcije i prave se da pričaju o lepom, nego da se bave stvarnim životom i puste nas da sami odlučimo šta je tu lepo i ružno. Ili da makar slavno stradaju pokušavajući to da urade.
„Empire of Light“ je kao popunjen formular, štiklirano je sve što treba, svi uključeni u proizvodnju istog treba da se „velikobratovski“ osećaju zadovoljno i potapšu sebe po ramenu, ali nikakva umetnost ne stiže iz ovog tetkastog, lepo slikanog, prelepo scenografisanog izbljuvka koji za loše ljude nema ni strpljenja, ni opravdanja, a za dobre ni trunku talenta da ih učini stvarnim, živopisnim i inspirativnim.
Predlažem vam da ovo na svaki način preskočite i radije sebi priredite reprizu „American Beauty“ u kome su život i priča imali glavne uloge, a mi smo razumeli junake, kakvi god oni bili, jer su i oni, baš kao i mi, bili podjednako nespremni za sopstvene slabosti.
OCENA: 3/10
Bonus video: Nastasja Kinski primila Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke
