Buč Kesidi sinonim su za muzički uspeh u novim srpskim vremenima ili, drugim rečima, za način na koji moderne pesme na našem jeziku mogu da budu svetski relevantne, dovoljno frenetične da podignu slušaoce na noge, ali u isti mah i intimne do te mere da sa njima može da se ostane nasamo u svojoj sopstvenoj sobi.
Luka Racić (vokal, gitara, sintisajzeri) i Zoran Zarubica (vokal, bubanj, udaraljke, semplovi), čine svoj miks electro popa i alternativnog rocka neodoljivim u sada već nekoliko uzastopnih generacija – plus fantastični spotovi u kojima su devojke po pravilu glavne zvezde – dok slava njihovog drugog albuma “Euforija” (Kontra, 2019) još uvek nikako ne jenjava. Buč Kesidi na pragu su nastajanja svog trećeg albuma, a o prirodi novih pesama, iskustvima sa puta i prijateljstvima sa regionalne scene, pred koncert benda na Tašmajdanu 16. septembra za Nova.rs govori autorska polovina benda – Luka Racić.
Vaš novi album već je najavljen kroz nekoliko pesama/spotova? Da li je euforija definitivno prošla? Jesu li se promenile teme kojima se bavite i da li je duh buduće ploče generalno malo melanholičniji u odnosu na onaj sa prethodnih ostvarenja?
– Pa, ne znam, moguće da su se i naši životi dosta promenili posle albuma “Euforija”. Posebno u protekle dve godine, otkad smo stalno na putu, stalno po hotelima, svuda u regionu, pošto baš često nastupamo na raznim festivalima, sviramo koncerte – i to verovatno napravi neku specijalnu atmosferu svaki put kad se vratimo u studio. Možda ne požurujemo stvari toliko, koliko smo to nekad radili na “Euforiji”, pa se bavimo više, kako da kažem – intimnijim, dubljim temama. Moguće je i da sada sve to gledamo iz nekog ugla koji je jednostavno… raščišćen od “Euforije”.
Verovatno postoji i neka seta u odnosu na ono vreme kad je karijera tek počinjala, a postoji možda i neka nostalgija za domom u situaciji kada je čovek stalno na putu – da li misliš da to stalno kretanje, neprestano novi i različiti ljudi sa kojima se susrećete, takođe doprinose naknadnom povlačenju u sebe, razmišljanju o proteklim iskustvima? Šta jednom bendu zapravo znači kad odjednom krene na tako velike turneje?
– Zanimljivo je to. I specifično, bez ikakve sumnje. Nisam siguran da ima mnogo drugih poslova gde se nešto slično dešava. Nama lično je super. Mislim da nam turneje veoma prijaju, jer volimo da putujemo i volimo da se pojavimo u raznim gradovima gde ima stvarno mnogo publike, kao i organizatora koji nas traže, i koji žele da nas čuju i da nas vide. I sjajno je da upoznajemo po celom regionu mnogo novih ljudi. Ali, da, moguće je da se sve to odražava na pesme, u smislu da kad čitava stvar prođe i kada se vratimo sa puta – ostaje da se pozabavimo tim, možda ne baš povučenijim, ali svakako intimnijim stvarima.
A kako u stvari ide proces pravljenja pesama kada je reč o bendu Buč Kesidi? One sada ne nastaju obavezno najpre na gitari kao nekada. Da li misliš da je glas u svakom slučaju ovde najbitniji, u odnosu na instrumentalnu dimenziju pesama? Da li se još nešto važno promenilo?
– Uglavnom je to u početku uvek glas koji ima neki tekst i neku melodiju, koji zajedno čine jednu ideju, i uglavnom je to podržano nekim instrumentom. E sad, mislim da je do “Euforije” i na “Euforiji” to skoro uvek bila gitara u procesu nastanka pesme. Ili Zoran ili ja, imali bismo neku ideju za pesmu kroz određene akorde na gitari, i način na koji je odsvirana ta gitara prilično je uticao na to kako ćemo dalje razvijati pesmu, odnosno kako je od početka čujemo.
Međutim, sada to ne mora da bude nužno na gitari, nego su nove pesme mahom podržane zvukom klavira ili nekim specifičnim zvukom sintisajzera – i oni su sada ta podloga za vokal i glavnu melodiju. Verovatno nas to onda u startu vodi ka tome da razmišljamo malo drugačije o pesmi i da centriramo zvuk oko nečega što više nije isključivo gitara, nego neka drugačija boja.
Naravno, početna ideja je slična. Opet na kraju sedimo nas dvojica i radimo dosta na tome. Nakon te početne faze, radimo sa našim producentom Milanom Bjelicom dalje na aranžmanu, i uopšte na celoj pesmi kako ona već ide, ali taj početni impuls sada se definitivno pomerio sa gitare prema nekom instrumentu sa klavijaturom.
Da li to sad drastično menja nove pesme u odnosu na način na koji ste prethodno radili, ili je sve to potpuno prirodan nastavak?
– Svakako je došlo i do neke promene, u smislu da nas dvojica sada mnogo više sami po studiju nešto “čačkamo”, što za posledicu ima da smo se osposobili da bez tuđe pomoći zabeležimo neke ideje i neke delove pesama, ukratko nešto što može da prođe na kraju i u finalni snimak. To znači da nije nužno da, kao ranije, spremimo celu pesmu tako da je odsviramo nas dvojica, pa zatim uđemo u studio i snimimo je, nego još u toku rada na pesmi, kako nabacujemo ideje, već i snimamo neki demo, znajući da će možda ipak nešto ostati i od tog snimka. Drugim rečima, dok nastaje pesma, nastaju i mnogi zvukovi koji će potencijalno završiti na snimku.
Znači, nešto nalik onome što smo mogli da vidimo i u dokumentarnom filmu Pitera Džeksona “The Beatles: Get Back”, baziranom na originalnim snimcima načinjenim tokom nastanka albuma “Let It Be” – gde vidimo da se nešto iznenada dogodi u toku probe slavnih Bitlsa, da bi se onda, kao što sada znamo, to i našlo na finalnoj verziji ploče?
– Pa, da, zeznuto je. Nekad ne možeš da uhvatiš baš istu stvar drugi put. Nekad ispadne najbolja ta neka originalna ideja, kad te već krene.
Sa druge strane, vaši tekstovi u stvari su veoma složeni. Nisu to neki ša-la-la stihovi. Oni dotiču jednu dubinu koja je publici, bar ja mislim, nakon svega bila neophodna. Da li ste se možda u početku malo i bojali što su tekstovi pesama toliko ambiciozni, što se bave toliko kompleksnim emocijama?
– Mislim da se nismo bojali kada smo počinjali, jer nismo tačno ni znali šta da očekujemo, ali smo bili sigurni šta želimo – šta nam je ideja i zašto mi mislimo kako je super da tekstovi budu upravo takvi. Hteli smo da baš tako probamo. Pa sad, šta bude – biće. I, ispostavilo se da smo, da tako kažem, bili u pravu i da je publika prepoznala kako to uopšte nije za nju previše, nego joj baš prija da čuje i nešto – ne znam – malo ozbiljnije.
Vodili smo se prosto time šta bi i mi možda voleli da čujemo od muzike i šta smo već do tada čuli od one ranije domaće ili strane muzike, a što je nama bilo merilo za kvalitet i pojam ozbiljnog teksta i muzike. Naravno, trudili smo se da sve to uradimo na svoj način.
A kako to izgleda kad prvi put čuješ svoju pesmu, u kojoj recimo iznosiš neka lična osećanja, pa onda pomisliš nešto kao – jao, da li sam se možda previše otvorio, da li će neki ljudi prepoznati te situacije iz stvarnog života koje su poslužile kao inspiracija?
– Mislim da je ključ u tome da se malo odvojiš od one početne inspiracije – bitno je samo da na kraju to bude dobra pesma. E sad, da bi to bila dobra pesma, nije poenta da pričaš događaj tačno onako kako se odigrao, kao nešto dokumentarno, nego da i zvučno, i kroz to kako biraš reči – jer raznih tu ima odluka i izbora – ti tokom rada naučiš da se distanciraš od stvarnosti. Nije to nešto obavezno o mom ili Zoranovom životu, nego je to prosto neko delo koje treba pre svega da komunicira sa publikom. I da publika dobije iz toga nešto emotivno i nešto estetski, nešto da im se dopadne i privuče ih sebi.
Tako da nemamo te brige. Uopšte ne razmišljamo toliko o nama samima i stvarnim događajima, mnogo više razmišljamo o samoj pesmi i o publici.
Koja je najzanimljivija stvar koju je neko rekao o vama i vašoj muzici?
– Imali smo jedan jako zanimljiv komentar na stadionu „Šalata“, kada smo nedavno svirali u Zagrebu. Neke devojke su sve vreme držale transparent na kome je pisalo: „Pomogli ste nam više nego bilo koji psihijatar!“. Tako nešto, ili je eventualno bilo napisano „psihoterapeut“. To su nam posle dali, pa smo i mi to kao podigli uvis na sceni. Recimo da mi je to nešto najzanimljivije kao reakcija na naše pesme.
Napomenuo sam i tada na bini, a napomenuću i sada, da Buč Kesidi nije naravno zamena za licenciranog psihoterapeuta – ali meni lično taj komentar jako mnogo znači. Da neko ko prolazi kroz svoj život i neke svoje lične stvari, od naše muzike može da dobije nešto što može da mu pomogne da se oslobodi problema i da razume sebe bolje, ili da prosto lakše preživi dan ako pusti neku našu pesmu.
Ovo je zaista fantastična priča, bravo za devojke! A da li ste vas dvojica uopšte od početka imali na umu precizno definisan stil u okviru koga ćete da pravite svoju muziku, da li ste sledili neke uzore? Sećam se jednog vašeg davnašnjeg intervjua u kome ti recimo kažeš da slušaš baš mnogo The Velvet Underground tih dana, a Zoran rane radove Daft Punka?
– Zoran i ja imamo stvarno dosta različitih uzora, kako iz domaće muzike, tako i iz one strane. E sad, zanimljivo je što 80 posto stvari kojima se mi divimo uopšte i ne mogu da se prevedu u naš muzički izraz. Ja, recimo, u poslednje vreme baš mnogo slušam Leonarda Koena. I meni je na raznorazne načine potpuno genijalno to što je on radio, ali teško da će Buč Kesidi ikada zazvučati kao – Leonard Koen. Prosto, skroz je drugačije vreme i mi u njemu. Ali, autentičnost izraza raznih umetnika, iz raznih perioda, jeste ono što jurimo – i kao slušaoci i kao autori – i verovatno nam to pomaže da zatim i kod sebe prepoznamo šta je to najautentičnije i najbolje što i mi sami možemo da uradimo.
Buč Kesidi imali su tu sreću da nikad ne spoznaju „prokletstvo drugog albuma“, pošto je „Euforija“ već toliko dobro prošla i naišla na izvanredan prijem? Kako je to, međutim, praviti sada novu ploču, nakon ovako uspešne prethodne?
– Mislim da je nemoguće ponoviti stvari i s tim u vezi smo se složili svi – i Zoran i ja i naš producent Milan Bjelica. Nemoguće je ponoviti „Euforiju“ i nema smisla truditi se da se nešto na istovetan način desi opet. I kad smo pravili „Euforiju“ – nismo zapravo znali da će se dogoditi ovo što se dogodilo. Nadali smo se, trudili smo se najbolje što smo mogli da album i pesme na njemu zvuče dobro, da budu dobri tekstovi, da sve odsviramo kako treba… i upravo to radimo i sada. Trudimo se da uhvatimo trenutak, ono kako se osećamo i šta nam je sada najzanimljivije. I kada album bude gotov, tu je naš posao završen, i to je onda – to. Rekao bih da smo i na novim pesmama uhvatili taj momenat gde smo mi sada, i siguran sam da će naš sledeći album biti kvalitetan bar koliko i „Euforija“.
Ipak, „Euforija“ je pritisak svoje vrste, pretpostavljam. Čovek se pita da li sme da se upusti u nešto potpuno drugačije, novo, kada svi očekuju isto ono od pre…
– Da, zeznuto je sve to, naročito kada se desi neki uspeh, ali mislim da je potpuno pogrešno pokušavati da repliciraš. Međutim, u našem slučaju, imamo tu sreću da niko ne vrši pritisak da se stvari ponove, a mi radimo kao i uvek, bez opterećenja.
Vas dvojica ste razvili zvuk koji je veoma prepoznatljiv, razvili ste svoj kreativni odnos do maksimuma takođe, ali da li vam možda ponekad nedostaju neki novi instrumenti, neke nove boje? Da li ste razmišljali o proširenju benda, makar samo na živim nastupima, ili smatrate da je ovo što zajedno radite kao duo sasvim dovoljno?
– Za sada nam je ovo super, jer smo našli neki originalan način na koji nas dvojica funkcionišemo na bini i gde svako radi svašta. Ja sam, recimo, duboko ušao u neke razne gitarske efekte i sada se tu prava ludila dešavaju sa gitarom. Zoran koristi semplove, pored toga što svira bubanj sve vreme. Za sada je odlično što obojica još uvek možemo da sami iznesemo koncerte, premda tu svakako i dalje ima prostora za napredovanje.
E sad, u budućnosti bi bilo super zanimljivo da probamo i neke nove stvari. Odavno nas, na primer, privlači ideja da imamo neki skroz ženski prateći bend za koncerte – to bi nam recimo bilo strava. Tome se radujemo, ali za sada još uvek ne žurimo sa tim.
Što se studija tiče, već neko vreme imamo saradnju sa veoma talentovanim muzičarima. Tu je pre svega Petar Stevanović iz Ljubičica i studija „Krokodil“ – koji je na novim singlovima i na „Euforiji“ na nekim mestima gostovao sa gitarama, nekad sintisajzerima, klavirom ili čak trubom na prvom albumu. Tu je takođe i sjajni kantautor iz Pančeva Petar Pupić, poznatiji kao Egret, koji je na ovim novim pesmama pomagao oko aranžmana i svirao neke instrumente, prevashodno sintisajzere. Tako da u studiju imamo već neku mrežu vrlo darovitih umetnika, koji su uvek tu za nas i koji nam pomažu kada neka ideja treba da se malo poboljša, da se nešto pametno doda. To nam dosta znači i tu smo već našli neki balans. I dalje najveći broj instrumenata sviramo i snimamo nas dvojica, ali uvek možemo da se oslonimo na nekog od njih da nam pomognu.
Pominješ svoje kolege i prijatelje iz Pančeva – očigledno da jedni drugima mnogo značite i da uzajamno pružate veliku i bezrezervnu podršku. Kakav je u stvari grad Pančevo? On poseduje neku multikulturalnost koja je veoma retke vrste, a znamo da je pančevačka umetnička scena – i to ne samo muzička – izuzetno bogata.
– Jeste, specifično je Pančevo i dosta nam je dobro leglo što smo rođeni i što živimo tamo. Pančevo je vrlo blizu Beograda i to je stvarno zahvalno, jer je ono na neki način nalik bilo kom naselju koje je malo udaljenije od centra – a sa druge strane u pitanju je definitivno grad za sebe. Ima neki svoj noćni život i dosta različitih kulturnih dešavanja, pa i odličnog rokenrola. Kad smo bili klinci, u Pančevu je radilo stvarno mnogo bendova i postojalo je jedno dva-tri mesta gde si znao da će svakog vikenda biti neke svirke. I mi smo onda stalno odlazili tamo, jer je bilo potpuno normalno da ćeš svaki put kad izađeš da odeš na neki pank koncert ili na neki Muse tribjut bend ili već tako nešto, pa smo mi bili izloženi tome od srednje škole, i još mnogo ranije. I to nam je verovatno dosta pomoglo da uopšte shvatimo tu kulturu koncerata i bendova.
Tako da smo i nas dvojica počeli odmah da sviramo po raznim grupama, uglavnom svako za sebe, pa smo se onda u jednom trenutku spojili i napravili Buč Kesidi.
A kako se od te nekadašnje tinejdžerske pančevačke scene postaje ovako popularan i tražen? Kako u stvari ti objašnjavaš veliki regionalni uspeh benda Buč Kesidi?
– To nam je od početka bio cilj. Znali smo koliko je bitno da idemo korak po korak i da najpre uspemo u Beogradu, ali smo znali kako želimo da i u Zagrebu budemo slušani, i u Splitu, i u Osijeku, i po čitavom regionu, u Sloveniji, Bosni, Crnoj Gori i tako dalje. Imali smo sve vreme na umu mentalnu mapu celog regiona. Jer, to je sve uostalom isto govorno područje i oduvek smo verovali da publika svuda identično razmišlja kao mi, i da će se svi prepoznati u tim pesmama.
To nam je dakle bila ideja od starta, iako je naravno trebalo vremena da malo-pomalo osvajamo prostor, da održimo neke bitne koncerte, kao što je to recimo bio prvi koncert u Zagrebu. Ali smo se zaista sve vreme trudili, tražili i raspitivali se gde možemo da nastupimo u svakom gradu – gde u Banjaluci, gde u Sarajevu, gde u Podgorici, kako da dođemo do Skoplja. To nam je bilo bitno i jako nam je drago da smo uspeli.
Da li su podele među žanrovima postale besmislene za novu generaciju slušalaca? Stalno prepričavam svoju uspomenu sa EXIT festivala 2021. na kome je mnogo publike u prvim redovima najpre oduševljeno reagovalo na svaku Senidinu pesmu, zatim su isti ti posetioci otkačili uz Buč Kesidi i pevali svaku vašu pesmu, onda su bez greške urlali uglas sa Hladnim pivom, a nakon svega skandirali ime DJ Snakea koji je nastupio nakon Mileta Kekina i ekipe, nastavljajući da se ludo zabavljaju do jutra. Misliš li da je dobro što je sve postalo dostupnije, demokratičnije i što nema više onoliko stroge isključivosti među publikom u pogledu vrste muzike sa kojom dolaze u dodir?
– Mislim da je skroz u redu. Između ostalog, ono što mi uvek prvo padne na pamet u vezi sa ovakvim stvarima jeste da ako ti otvoriš YouTube ili, ne znam, Spotify, i pustiš sebi pesmu-dve, pa onda on po pravilu nastavi da vrti na ’šafl’ – ti ćeš isto tako da dobiješ malo Senidah, malo nas, malo Hladnog piva, ko zna na koju stranu će da te to odvede. I neko ko prosto sluša muziku kod kuće i to mu se dešava, posebno neko mlađi, verovatno neće ni razmišljati dalje od onog: e, ova pesma mi se dopada, ova mi se ne dopada, e ovo sam kao zapamtio, i to mi je okej skroz. Kao i ja kad sam bio klinac i verovatno kao bilo ko drugi – ti čuješ nešto na radiju i ne razmišljaš uopšte ko je i šta je to, nego ti samo u glavi ostaje neki deo pesme. U smislu – ovo je strava, ovo mi se dopada, ovo mi je zanimljivo, voleo bih da čujem opet. Tako da mislim kako cela stvar može da doprinese tome da niko više nema neke predrasude i da mora da razmišlja koji je to sada žanr i zašto i šta je to, nego prosto – sviđa mi se ova pesma, meni govori nešto, meni se obraća, i mislim da je to sasvim dovoljno.
Moram da te pitam, da li vas sada već nervira što se Buč Kesidi svaki put najavljuje kao ’levoruki dvojac iz Pančeva’, da li je toga malo već previše?
– Ma ne, uopšte, okej mi je skroz, mi smo i sami krenuli sa tim – „levoruki disco-rock-pop-electro boy bend“ (smeh).
Šta slušaš ovih dana, da li ti je nešto izrazito skrenulo pažnju na svetskoj ili domaćoj sceni, zapalo za oko toliko da pomisliš, uh, ovo je nešto stvarno dobro?
– Mnogo toga. Imali smo sreću da na domaćoj sceni upoznamo dosta raznih muzičara koji su tu negde naših godina i koji stvarno rade nešto potpuno drugačije, nešto što žanrovski ne možeš ni da ubodeš šta je tačno, ali je dobro, strava je. I onda smo se baš obojica stvarno dosta primili na recimo Z plus plusa. On je kao sa neke trap scene, ali njegova muzika je u stvari veoma pop, što nam se baš sviđa. Ima tu i gitara i on peva i ima strava pesme. Ne znam, Zoi isto, koja je malo mlađa od nas, ali eto ona sad sprema svoj prvi album, i vrlo nam je zanimljivo na koji način ona sad kreće sa svim tim. Beskonačno smo slušali neke njene stvari koje su sada izašle. Bojana Vunturišević ima novi album, tu isto ima super stvari. Džipsii je isto super, oboje će biti naši gosti na koncertu. Na tom našem izboru za Evroviziju različitih je bilo autora koji su baš zanimljivi. I po regionu ima sjajne muzike, Pocket Palma već dugo radi, Funk Shui iz Makedonije su zaista super bend. Ali, onda i matoru muziku umem odnekud da iskopam, pa vrtim to neko vreme u krug, ha ha.
Bonus video: Exit
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare