INTERVJU Srđan Gojković Gile: Sviramo muziku bez predumišljaja

Srećan rođendan Električnom orgazmu! Četrdeset i dve godine na regionalnoj rokenrol sceni, u fajtu sa raznoraznim istorijskim razdobljima, senzibilitetima, modama i malograđanskim preprekama, uvek na barikadama ljudske slobode, tolerancije, negovanja muzičkih i čovekoljubivih vrlina, iskrene miroljubivosti i pacifizma, ali od one oštroumne vrste, nadalje stalno u slavu napredovanja krupnim koracima kroz prašumu žanrova, strasno, nepokolebljivo i direktno, bez prekida, priključeni na bazični rok rodoslov... Džon Lenon i Rolingstonsi u jednom bendu, ukratko. Srđan Gojković Gile, više od četiri decenije nakon što su Ljubomir Jovanović Jovec, Ljubomir Đukić Ljuba i on, u društvu predivne Dubravke Duce Marković, 13. januara 1980. u kafani „Mornar“ napravili Električni orgazam, govori za Novu o jedinom pravom i proverenom receptu za dugovečnost u rokenrolu. Čitajte pažljivo.Sve čestitke za 42 rođendan Električnog orgazma! I odmah jedno pitanje – kako ste uspeli da dođete u ove svoje srednje godine sa četrdeset-i-nešto, a da vaša muzika uopšte ne postane ’sredovečna’?Pravo da ti kažem, nisam nikad razmišljao o tome. Mi pravimo muziku bez neke kalkulacije i predumišljaja. Sledimo svoj ukus i kad smo zadovoljni sa napravljenim, to je to. Moj pogled je da ne treba previše razmišljati kad kreiraš umetnost, to mora da ide iz srca, a ne iz glave. Previše razmišljanja samo može da odmogne u tom procesu kreiranja.https://www.youtube.com/watch?v=LvSr7C1OE9AŠalu na stranu, Električni orgazam stvoren je u kafani „Mornar“ 13. januara, dakle u samu zoru 1980. godine, kad je i čitav svet odjednom opet postao mlad. Možda i astrolozi mogu nešto da kažu o tom datumu, ali je mnogo važnije kako si se ti osećao u tom periodu svog života. Da li je tada bilo lakše da napraviš bend i zamisliš sebe u njemu, nego nekim novim klincima danas?Ne bih znao kako je današnjim klincima, jedino mi je poznato sopstveno iskustvo. Osećali smo se super. Orgazam je nastao iz tog nekog druženja i prijateljstva Joveca, Ljube i mene. Dobro smo se razumeli u tom privatnom druženju i to se onda samo prelilo u kreaciju, u okviru benda. Bili smo baš klinci, tinejdžeri – ja sam imao osamnaest godina kad smo napravili bend, a devetnaest kad smo snimili „Paket Aranžman“ i naš prvi album („Električni orgazam“, Jugoton 1981, prim. aut.).Šta je u ondašnjoj Socijalističkoj federativnoj republici Jugoslaviji bila prednost za umetničko izražavanje, a šta glavna prepreka, kako se ti sećaš tih davnih vremena?Glavna prednost je bila što je država na neki način, posredno, pomagala da se stvara nešto što nije nužno moralo da bude preterano komercijalno i da ima veliku vrednost u tržišnom smislu. To se pre svega manifestovalo kroz institucije kao što je bio Studentski kulturni centar, koji je imao presudnu ulogu u edukovanju cele te novotalasne generacije u Beogradu, ali i kao platforma sa koje smo uzleteli. Mane su bile što je u tom društvu bilo puno cenzure i paranoje šta sme, a šta ne sme da se radi. Ali, to je takođe počelo da popušta posle Titove smrti.Gledano iz ove perspektive, da li bi onda cela beogradska ’novotalasna’ scena onoliko uspela da nije bilo SKC-a kao institucije? Nedostaje li takvo mesto danas?Kao što rekoh, SKC je bio mesto od izuzetnog značaja za našu generaciju, ali to je bilo u socijalizmu. U sadašnjem društvenom uređenju, manje-više brutalnog kapitalizma, mislim da je gotovo nemoguće postojanje nečeg sličnog. I sam SKC je već u ranim osamdesetim počeo da odumire i gubi svoj značaj.

A koliko je činjenica da je u Beogradu već postojao privatni studio za snimanje, čuvena „Druga maca“ Enca Lesića, sa svoje strane doprinela da mladi bendovi lakše dođu do prilike da zabeleže nešto na profesionalnim nosačima zvuka?Za nas je to takođe bilo od velikog značaja. Enco nas je pozvao da snimamo bez obaveze da mu platimo za to, što je bilo presudno, jer mi smo bili nepoznati klinci i ne bi ni mogli da mu platimo. Kad smo mi snimali pesme, još se nije znalo šta će biti s njima, a o „Paket Aranžmanu“ niko još nije ni razmišljao.Mnogo decenija prošlo je od tog tinejdžerskog muzičkog doba – kako iz tvog iskustva to izgleda kad čovek počne da ulazi u zrele godine – i one svog života, ali i svoje karijere? Da li si ovu tranziciju doživeo kao lično oslobađanje ili je bilo i gorkih pilula na tom putu izgrađivanja sebe, nakon početničkih uspeha?Da, bilo je svega i svačega, ali to je život. E sad, naš život je bio rokenrol život, i to u sredini koja nikad nije bila rokenrol, tako da je tu bilo raznih situacija. Svakako da nije bilo lako, ali ja sam oduvek tvrdoglavo insistirao da se bavim rokenrolom.https://www.youtube.com/watch?v=2_fzsbg4pKII, koja je to hemija, po tvom mišljenju, održala tokom ovog zaista dugog vremena Električni orgazam na okupu, bez obzira na sve personalne promene? Šta si kao lider benda prepoznavao kao glavni kvalitet, lični i svirački, među članovima koje si birao i pozivao da se priključe Orgazmu?Bilo je dosta elemenata koji su mi bili bitni kad sam zvao ljude u bend. Bilo je važno kako ko izgleda, kako se oblači, šta sluša od muzike, kako svira. Ali, najvažnije je bilo da li se mi kao tipovi ličnosti međusobno uklapamo, to je uvek bilo najvažnije. Da li smo kao kolektiv sposobni da iznedrimo nešto što je više od pukog zbira nas kao pojedinaca?Da se vratimo u brutalnu stvarnost. Kakav je tvoj doživljaj ove pandemijske ere, koja se kako vidimo proteže već dve pune godine, a po svoj prilici će trajati još neko vreme?Zajebano je veoma sve ovo što se dešava. Svi mi pokušavamo da se nosimo sa tim, ali nije lako. Pored opasnosti od kovid infekcije, ljudima to udara na psihu i mnogo ljudi je prolupalo, na različite načine. Svi se borimo da preguramo ovo i izađemo iz toga sa što manje štetnih posledica.

Da li su muzičari u trenutku karantina, a možda i još uvek, zapravo u potpunosti bili prepušteni sebi ovde, ali i u svetu? Šta misliš da bi trebalo preduzeti da se preduprede ovakve situacije i da svaki umetnik može da bude koliko-toliko zaštićen od iznenadnih udara na elementarnu egzistenciju?Zaista ne znam kako treba preduprediti ovakve situacije, i da li je to uopšte moguće. Svakako da bi država trebala da zaštiti svoje značajne umetnike i radnike u kulturi, naročito u situaciji kad im je onemogućeno da rade i zarade za osnovnu egzistenciju. Naša država se nije baš proslavila na tom planu, ali situacija je slična u mnogim zemljama. Slobodni umetnici, kao što smo mi, uglavnom su uvek prepušteni sami sebi.Ali, ima i divnih stvari! Pre neki dan na RTS programu konačno je emitovan fantastičan dokumentarni film „Evo sada vidiš da može“, koji ogromnu i neprocenjivu karijeru Električnog orgazma posmatra jednim delom i kroz prizmu nemogućnosti da velikim koncertom u Beogradu dostojanstveno obeležite 40-godišnjicu svog postojanja. Sa kakvim osećanjima si pogledao ovaj film? Šta ti je u njemu bilo najfascinantnije?Verovatno me je najviše fasciniralo koliko je to dugačak period i šta smo mi sve radili, gde smo sve bili i koliko toga smo snimili. A opet, toliko toga nije ušlo u film. Ipak, jako sam zadovoljan kako je film na kraju ispao. Bio je veliki tim koji je to sve radio, i film je zaista proizvod velikog broja kreativnih ljudi. Ja se ovim putem zahvaljujem svima koji su doprineli da taj film bude tako dobar.Kovid-19 omeo je taj vaš pomenuti koncertni plan u godini velikog jubileja benda 2020, ali on se nedavno ipak obistinio. Kako je bilo nastupati u Kombank dvorani nakon toliko praznih meseci uživo, pred svojim željnim fanovima svih generacija?Taj koncert se zaista može opisati jednom rečju – katarza. Ni jedan naš koncert nije bio toliko puta odlagan, i ni jedan nismo toliko dugo čekali. Ipak, uspeli smo da u punoj sali odsviramo odličan koncert. Drago mi je da je RTS sve to snimio i da će to biti emitovano i na televiziji.

Ovog 13. januara, Električni orgazam puni dakle 42 godine, što je brojka za poštovanje i u svetskim razmerama. Iako deluje da ćete se ovim baviti zauvek, da li si ipak razmišljao da svoje likovne i književne talente staviš na neki zadatak, kao što tvoje kolege u svetu to sve radije čine?Da, jesam. Već neko vreme razmišljam o knjizi u kojoj bi bili svi moji tekstovi pesama, izbor crteža i po neki intervju iz različitih perioda. Kad se pojavi neki izdavač koga bi to zanimalo, nadam se da će i ta knjiga ugledati svetlost dana.Bonus video - Dejan Cukić: Rok muzika je trn u oku ovom vremenu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=dejancukirokmuzikajetrnuokuovomvremenudz-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2868436"]