Pištalo: Kombinacija Šešelja i Miloševića se primila u svetu

Kultura 29. avg. 202008:35 > 08:55
Podeli:
Vladimir Pištalo, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Mi zbog Kosova nismo nikada skinuti s dnevnog reda. Kada si skinut s dnevnog reda, možeš se posvetiti životu. Da se vratimo mirnom napretku, da se setimo da obrazovanje ne može da se kupi, da planiranje grada rade ljudi zaduženi za to, da ovde postoje momci i devojke kojima treba obezbediti osnovne stvari da ne žive sa majkom i ocem do kraja života, da bebama koje se rode pružimo mogućnost, da društvo brine za sebe, svakog člana. I kada govorim o džokeru, ja ne isključujem ni takve stvari. kaže pisac i profesor svetske i američke istorije Vladimir Pištalo.

Njegov roman „Tesla, portret među maskama“ je u Srbiji ostvario nezabeležen uspeh – nakon NIN-ove nagrade i Nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu, ušao je u čitanke za osnovnu školu i gimnaziju. U SAD-u je doživeo tri izdanja, 2011. godine pojavilo se i specijalno zvučno izdanje u interpretaciji glumca Petra Božovića, 2015. zvučna knjiga i na engleskom jeziku, a Nebojša Bradić će po prema tom romanu režirati predstavu u Srpskom narodnom pozorištu.

Za novu knjigu eseja „Značenje džokera“ Pištalu je pripala nagrada „Meša Selimović“ koja mu je, nakon odlaganja usled izbijanja pandemije, uručena 26. avgusta na Kosančićevom vencu, na mestu srušene Narodne biblioteke Srbije.

Upravo u toj ulici, koja za Vladimira Pištala ima posebno značenje, razgovaramo o današnjem značenju džokera, epidemiji, Americi i Srbiji, politici i političarima.

Da li se značenje džokera za vas promenilo sa izbijanjem epidemije, u ovo doba takozvane „nove normalnosti“?

– Za mene nije, jer sam se ja koncentrisao na pozitivno značenje džokera. Postoje oba značenje džokera. Džoker je karta koja je relativno kasno došla u špilove. Ljudi misle da je on oduvek bio tamo. Jedan od eseja je posvećen kartama. One su sreća ili malo proročište u džepu. Sreća je i kada se igra u novac i kada vam neko baca karte i govori šta će vam se desiti. Same karte u obliku u kojem ih mi poznajemo potiču s kraja 14. veka, otprilike iz perioda Kosovskog boja, a ja sam uvek mislio da su karte igrali bogovi na Olimpu u antičko vreme. Džoker je izmišljen u vreme Američkog građanskog rata 1860-tih godina i tada je nastao taj nevezani elektron, karta koja se ponaša kako hoće i koja menja pravila. Sa džokerom nemoguće je igrati napakovanim kartama jer sve te pripremljene igre, koje užasno umaraju kao kada vam se ponavljaju dani, postaju nemoguće sa džokerom. Sve neočekivano može biti i negativno.

Ovo što se nama u novoj normalnosti desilo jeste negativno neočekivano i od toga nekako polazim, ali moje značenje džokera nije to. Kjerkegor je rekao da kada bi ulovio zlatnu ribicu i ona ga pitala šta hoće, ne bi tražio ni bogatstvo ni slavu, već strasni osećaj potencijalnosti. Kada ste mladi, možda ste siromašni, trapavi ili nedovoljno obrazovani, ali imate čitav život pred sobom i volju. Jednom sam rekao: Strast će naći veštinu, ali veština neće naći strast. Kada imate strast i bez veštine, imate tu potencijalnost i utisak da je život pred vama. Kada to izgubite, onda ste kao izgubljena ovca u šumi. Dok postoji potencijalnost, postoji i život, a ona je džoker u mojoj interpretaciji. To je moje značenje džokera.

Vidite li danas tu potencijalnost?

– Mislim da nije mnogo u evidenciji, ali je čitava priča u tome što se potencijalnost ne može predvideti, regulisati i nije statistička kategorija. U tome je slična veri. Vrlo je bliska pojmu nade. U ovom vremenu kada mnogi ljudi žive pritisnuti životom, kada se bore za dostojanstvo i imaju utisak da ne rukovode svojim životom, onda je džoker nešto što je potrebno. Potencijalnost je da ustaneš ujutru pun nade da će se nešto desiti. U situaciji koja je možda zločin protiv nade, asfaltiranje livade i ubijanje ljudske duše, ustati sa nadom je džoker. Svako novorođeno dete je džoker. Rabindranat Tagore je rekao da je svako rođeno dete poruka Boga čovečanstvu koja još nije bila uručena i ja volim tako da razmišljam o džokeru. Neka pevačica je rekla: Ako trava može da se probije kroz asfalt, onda nas ljubav može naći u svakom trenutku našeg života. To je ono što je nepredvidljivo.

Ako uzmete istoriju, niko nije mogao 1910. da predvidi Prvi svetski rat, ni 1955. da će Kina biti istovremeno u kapitalističkom i komunističkom sistemu, kao ni da će Rusija mirnim putem prestati da bude komunistička zemlja. Imali ste u Americi stručnjake za Rusiju koji su se 30 godina mrštili i klimali nešto glavom i žali bože novca potrošenog na njih, jer niko od njih nije mogao predvideti ono što se desilo. Politika kao jako ozbiljna sfera pa nas ipak mnogo iznenađuje, a kamoli običan život. Džoker koji je blizak bogovima prevarantima kao što su Dionis ili Loki u nordijskoj mitologiji prosto funkcioniše kako on hoće, a ne kako mi mislimo da može da bude.

Vladimir Pištalo, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Kao pisac i profesor istorije, kao pažljivi posmatrač, kako gledate na svet danas? Kako vidite Srbiju i Ameriku u svetlu ove pandemije?

– Ova pandemija pokazala je ogromnu količinu nesposobnosti, dezorganizacije. Čak i Nemačka, koja se dobro ponašala, na početku je bila potpuno zbunjena. Mislim da Amerika još nije našla način kako će se odnositi prema tome. A kod nas se krenulo sa restriktivnim merama, koje mene i nisu iznenađivale. Smatrao sam da ako je društvo ozbiljno ugroženo, morate ga ozbiljno i braniti. Ono što je donelo probleme je to da „možete i ovako i ovako i onako“. Kada izgubite poverenje, onda ga ne možete tek tako zadobiti. Mislim da je ta zbunjenost globalna. Ova pandemija je najviše ukazala na nužnost javnog sektora i javnog razmišljanja. Toliko se pričalo o privatizaciji svega – u Americi zatvora, vojske, medicine – a ovo nam pokazuje da postoji obaveza prema svim ljudima.

Kuda svet ide u ovom trenutku, kakva nas budućnost čeka posle iskustva borbe sa pandemijom?

– Mnogi su razmišljali da li ćemo posle svega ovoga ići ka popravljanju stvari ili većoj totalitarnosti. Može i jedno i drugo. Ja mislim da će ljudi živeti u stanju poricanja još neko vreme, dok ih nešto još više ne udari u glavu i onda će jednom stvari morati da se promene, ali nisam siguran da je to ovaj trenutak. U Americi je industrija strašno pogođena. Avionska industrija „Delta“ je bila na 10 odsto kapaciteta, hoteli su bili zatvoreni, fakulteti su pogođeni, ne zna se da li će deca ići u škole, obrazovanje preko interneta ne pruža ni blizu isti kvalitet. Zbunjeni su ljudi, a prave se da znaju šta rade. Mislim da će čovečanstvo da ustane, da otrese prašinu sa odela i nastaviti na isti način narednih 10 godina, a da će nas posle 10 godina nešto opametiti i navesti da se zaista globalno urazumimo i da se organizuje život na način koji bi bio u većoj meri inkluzivan, jer je sve ekskluzivniji sa ogromnim klasnim razlikama. Hipokrizija davi ljude, ona je postala takoreći normativna. Jedna vrsta japi malograđanštvine onemogućava pravi dijalog.

Kako vam Srbija izgleda?

– Dosta se gradi. Valjda ćemo se navići na te građevine. Ne znam šta drugo da radimo. Ako one neće da nestanu, onda mi moramo da se naviknemo na njih (smeh!!). Ima jedan štos. Došao američki arhitekta i gradio zen hram. Dođe zen majstor i Amerikanac ga pita: Kako vam izgleda? Ovaj gleda uvis i kaže: Prvih 200 godina će izgledati čudno, a posle će izgledati odlično. Tako i kod nas. Prvih 200 godina će izgledati čudno, a da li će posle izgledati odlično, to ne mogu da garantujem. U mnogim tim stvarima nisu konsultovane grupe stručnjaka, čiji je jedini smisao postojanja da budu konsultovani. To je zabrinjavajuće. Meni se čini da se devedesetih godina desila jedna brutalizacija društva, a da se debrutalizacija nikada nije desila. Jedan pesnik je rekao da led ne bi trebalo proneti kroz vinograd ni u marami, a ovde je grad padao nekoliko decenija.

Da li nam preostaje samo da se navikavamo na sve?

– Mi zbog Kosova nismo nikada skinuti s dnevnog reda. Kada si skinut s dnevnog reda, možeš se posvetiti životu. Gete je govorio da revolucija ugrožava miran napredak. Da se vratimo mirnom napretku, da se setimo da obrazovanje ne može da se kupi, da planiranje grada rade ljudi zaduženi za to, da ovde postoje momci i devojke kojima treba obezbediti osnovne stvari da ne žive sa majkom i ocem do kraja života, da bebama koje se rode pružimo mogućnost, da društvo brine za sebe, svakog člana. I kada govorim o džokeru, ja ne isključujem ni takve stvari. Kada sam bio dečak meni je pojam nesrećne fašističke zemlje kojom vlada hunta bio Paragvaj. Sada na skali ljudske sreće, Paragvajci su među 10 najsrećnijih u svetu. Dešava se da se stvari promene.

Rumunija je bila očajna zemlja u kojoj je vladala tajna policija za vreme Čaušeskua i sada je to država sa pristojnom stopom razvitka. U 19. veku simbol očajnog, jadnog siromaštva, na granici opstanka, bila je Irska. U Americi su govorili: Našim robovima je loše, ali to nije ništa u poređenju sa irskim seljakom. Plemići u Rusiji su isticali našim kmetovima je loše, ali im je fantastučno ako ih uporedite sa irskim seljakom. Sada ljudi iz našeg regiona idu da rade u Irsku. Ja sam optimista u metafizičkom smislu. Naša zemlja ima dosta pristojan položaj, poljoprivreda ima ogroman potencijal koji treba iskoristiti.

Pišete o Abrahamu Linkolnu kao političkom džokeru. Da li u nekom od današnjih lidera vidite političkog džokera?

– Mislim da je ovo vreme poprilično doba bezidejnosti, ne samo kod nas. Imate te populističke klovnove, koji su takoreći svuda. Zanimljiva je ta kombinacija Šešalja i Miloševića. Izgledala je vrlo originalna kada se pojavila pa se globalno primila. Kao što se rege iz male zemlje Jamajke proširio po čitavom svetu, tako se ovaj tip političara iz jedne male zemlje proširio po čitavom svetu. I to traje. Stvari se dešavaju po principu akcije i reakcije. Kao što imate ono što se za vreme Regana zvalo „masovno oglupljivanje“, tako u jednom trenutku ljudi mogu da se zabrinu i kažu: Ovo zaista ne vodi nigde i moramo da uvedemo i odgovornost, obrazovanje, pamet. Nadam se da će se to jednom desiti.

Šta će biti sa Trampom? Kakva je atmosfera u Americi?

– Videćemo u novembru. Mnogi ljudi se plaše nemira, čak i manipulisanih nemira s obe strane. Vrlo je podeljena zemlja. Od prošlih izbora ne verujem ispitivanjima javnog mnenja, jer su svi govorili da će Hilari pobediti. Ona je izgubila i sada predviđaju da će Tramp da izgubi. Ne znam. Ono što je najgore što Trampovi protivnici misle da ako on izgubi izbore, neće napustiti vlast. To se nikada nije desilo za 250 godina američke nezavisnosti. Ali sama činjenica da neko misli da se može desiti nešto što nikada nije, govori o tome da mi živimo u vremenu u kome ne znamo šta je moguće. Kada ste mlad čovek, ne znate mnoge stvari, ali vas proces sazrevanja stavi u situaciju da znate šta može, a šta ne. A mi smo se sada vratili u političko obdanište. Korona je tome doprinela, da mi ne znamo šta je moguće, šta nije. Biće ovo vrlo interesantna jesen u Americi.

Komentari

Vaš komentar