Podeli:
Hoakin Finiks u filmu "Džoker" / Foto: Warner Bros

Lik Džokera, kako u stripu tako i na filmu, inspirisan je glavnim junakom iz nemačkog nemog filma "Čovek koji se smeje" koga je tumačio Konrad Fajt. Ovo je priča o Fajtu, glumcu koga su proslavile uloge negativaca a koji je u privatnom životu napustio unosnu karijeru da bi spasao suprugu Jevrejku, dok je zaradu od igranja nacista slao britanskoj vladi za borbu protiv Hitlera. Njega je naslikala i naša slavna slikarka Milena Pavlović Barili.

Daleke 1940. mladi kreativci u “Di Si Komiksu” (DC Comics) koji su stvorili lik Betmena – Bil Finger, Bob Kejn i Džeri Robinson – lupali su glavu to tome kako treba da izgleda zlikovac dostojan čoveka-slepog miša. Jedan od njih pronašao je sliku zvezde nemačkih nemih fimova, Konrada Fajta, iz filma “Čovek koji se smeje” (1928) zasnovanog na istoimenom romanu Vitkora Igoa iz 1869. Fajt je igrao glavnog lika, Gviplena, koji je kao dečak unakažen nožem od čega mu je ostao večni, jezivi osmeh na licu. Tako je rođen Džoker. Sa zalizanom crnom kosom, bledim licem, klovnovskom šminkom na očima i crvenim karminom na ustima iskasapljenim u đavolji kez, toliko je ličio na Gviplena da su se neki pitali kako to da “Di Si Komiks” nikada nije tužen za kršenje autorskih prava.
Osamdeset godina kasnije, prilikom promovisanja filma “Džoker” (2019) sa Hoakinom Finiksom, koji se bavi pričom o mladiću Arturu Fleku pre nego što će postati zlikovac iz stripa, scenaristi Tod Filips i Skot Silver priznali su da je i njih inspirisao Fajt. Poput Gviplena, i lik Artura Fleka je maltretirana, osećajna i napaćena osoba koja izaziva žaljenje. Pogođen bolešću koja ga tera da se nekontrolisano smeje u neprikladnim trenucima, Flek na kraju “puca” i otkriva svoju ubilačku, mračnu stranu.

Iako je slavu stekao igrajući negativce i jezive likove, Konrad Fajt je u privatnom životu bio sušta suprotnost. Oličenje prefinjenosti, dobrote i uljudnosti, hrabri antinacista, žrtvovao je zvezdanu karijeru u Nemačkoj zbog ljubavi prema supruzi Jevrejki i gnušanja prema Hitleru. Kasnije je svu slavu i bogatstvo posvetio boreći se za pobedu Britanije u Drugom svetskom ratu.
Fajt je rođen u severnom Berlinu, 22. januara 1893, u luteranskoj porodici radničke klase, kao drugi sin strogog i konzervativnog činovnika Filipa i nežne i brižne Amali. Maturirao je 1912. bez diplome, kao najgori đak u odeljenju. Nastavnici su se žalili njegovim roditeljima da ga ništa ne zanima. Međutim, Fajt je kasnije pričao kako je pri kraju školovanja, krišom od oca i uz majčinu pomoć, svake večeri išao u Nemačko pozorište čuvenog producenta Maksa Rajnharda, “najbolju scenu u Evropi u to vreme”. Tamo je upoznao Alberta Blumenrajha koji mu je dao prve časove glume, a 1913. uspeo je da uđe u Rajnhardov tim kao statista. No, ubrzo je izbio Prvi svetski rat i Konrad je morao u vojsku. Borio se na Istočnom frontu gde je oboleo od žutice i upale pluća i, dok se oporavljao, glumio u vojnom pozorištu. Kako nije uspeo da se do kraja izleči, 1916. je proglašen nesposobnim za borbu i oslobođen vojske. Vratio se u Berlin i odlučio da se potpuno posveti glumi. Otac mu je govorio da gubi vreme, ali ga je majka svesrdno podržavala.
Već prvom ulogom u kojoj je imao tekst oduševio je tada najuglednijeg pozorišnog kritičara. “On je mladić veoma čudnog izgleda, čije lice nikada nećete zaboraviti. Njegove oči vas progone. Dominira  scenom. Zaboravio sam na druge kada bi se on pojavio. Nadam se da ga sudbina neće odvesti na film ali nesumnjivo je da će ga filmski producenti obasipati ponudama”, ovako je Konrad preneo prvi pozitivni prikaz svoje glume u jednom članku iz 1930.
I zaista, Konrada su obasipali ulogama od prvog dana. Isticao se visinom (190 cm), mršavim i dugim udovima, istaknutim nosem, krupnim očima, čudnim pogledom… Uporedo je postajao sve veća zvezda u Rajnhartovom pozorištu, delio scenu sa najboljim glumcima svoga vremena (Vegener, Kraus, Murnau, Janings, Lubič, Ditrih), i dobijao ponude za film. U početku je bio nepoverljiv prema novoj, sedmoj umetnosti, ali kako je zarada bila veća ubrzo se posvetio samo velikom platnu.
– Jedan od producenata pitao me je koja mi je plata u pozorištu. Oko pedeset dolara mesečno, rekao sam. On mi je toliko ponudio za dan snimanja. Tako su me filmovi “kupili”. Kada sam potpisao ugovor pitao sam se da nisam prodao dušu, poput Fausta. Nisam imao pojma da ću postati fasciniran filmom. Čak i ako su od mene napravili negativca – rekao je Konrad jednom prilikom.

Zbog svog izgleda često je igrao u hororima, jezive i sablasne likove.
– Na sceni nikada nisam bio negativac. Prva uloga u pozorištu bila je uloga sveštenika i tamo sam uvek igro jake, saosećajne tipove. Tek su me na filmu producenti i reditelji videli prevashodno kao bizarnog negativca. Meni su odgovarali i dobri i loši likovi, sve dok su mi scenariji davali mogućnost za bogat dramski konflikt i emotivni izraz – istakao je u jednom intervjuu.
Do smrti 1943. snimio je preko 110 filmova ali je manje od 50 preživelo. Najpoznatiji iz nemog perioda bili su “Drugačiji od drugih” (1919), “Kabinet dr Kaligarija” (1920) i “Voštani kipovi” (1924).
Tumačio je Horacija Nelsona, Ćezara Bordžiju, Ivana Groznog, Paganinija, Raspućina, grofa Kaljostra ali i Indijce u više navrata…

A onda mu je, 1926, stigao telegram iz Holivuda, od jednog od najvećih glumaca: “Gledao sam Vas u ‘Voštanim kipovima’. Morate igrati u mom filmu o kralju Luju XI. Ne mogu da ga snimim bez vas. Iskreno, Džon Barimor”. Kako je kasnije priznao, nerado je otišao u Holivud, jer je u Nemačkoj konačno imao sve što je hteo: dobre uloge, finansijsku sigurnost, suprugu Felisitas i jednogodišnju ćerkicu Violu. Ipak, znao je da se takva ponuda ne odbija i da od evropske može postati svetska zvezda. Došao je da snimi jedan film i vrati se kući. Na kraju je, za dve i po godine boravka (1926-29) snimio četiri ostvarenja. Dva su postala klasici. Jedan je bio “Čovek koji se smeje”.
Režirao ga je Paul Leni, sa kojim je Konrad radio i na “Voštanim kipovima”. Studio “Juniverzal” (Universal) je uložio preko milion dolara, što je u to vreme bio izuzetno veliki budžet. Glavni šminker bio je Džek Pirs. Fajt je nosio specijalnu napravu u ustima zbog koje je “poželeo da se više nikada ne smeje”, kako je kasnije izjavio.
Film je premijerno prikazan 28. aprila 1928. u Njujorku, godinu dana nakon završene produkcije. Decenijama potom nije bio dostupan za javna prikazivanja. Šezdesetih godina Kongresna biblioteka ga je uvrstila u svoj program restauracije, kao donaciju od Američkog filmskog instituta. Prikazan je na Njujorškom filmskom festivalu 1969. a onda ga je Piter Bogdanovič prikazao na festivalu u Teljurajdu 1998. No, i dalje je bio glavnom nepristupačan za šire gledanje sve dok Kino internešenel (Kino International) iz Njujorka i Kinoteka iz Bolonje nisu napravuli restaurisanu verziju, objavljenu na di-vi-diju 2003, a onda i u “blu rej” verziji juna 2019.

Kritike su sve do pre par decenija bili mahom negativne, u najboljem slučaju film je nazivan osrednjim, a onda se klima promenila. Čuveni kritičar Rodžer Ebert mu je 2004. dao maksimalne četiri zvezdice i nazvao ga “jednim od poslednjih blaga nemačkog nemog ekspresionizma”, Lenard Maltlin ga je opisao “vizuelno omamljujućim”, Fajtova gluma je okarakterisana kao “jedna od najsenzitivnijih i najdirljivijih na filmu”, a Lenijeva režija kao “remek-delo”. Film je svakako ostvario značajan uticaj na kasnija ostvarenja o čudovištima, na kojima je Pirs nastavio da radi kao vođa tima šminkera.
Kako se Konradov izlet u Holivudu bližio kraju, dugometražni zvučni filmovi polako su počeli da zauzimaju tržište. Fajt, majstor pantomime, sada je morao da nauči kako da koristi glas kao izražajno sredstvo. Nije bio siguran u svoje znanje engleskog i vratio se u domovinu. U prvom zvučnom filmu snimljenom u Nemačkoj, “Zemlja bez žena” (1929), imao je glavnu ulogu.
Američki studiji nisu odustajali, zvali su ga da snimi “Drakulu” 1931, ali on je odbio. Uloga je dodeljena tada nepoznatom mađarskom glumcu Beli Lugošiju.

U Nemačkoj, Konrad je cvetao i u zvučnim filmovima, snimao je u proseku četiri ostvarenja godišnje. U međuvremenu je dobio i ponudu iz Velike Britanije, gde nije bio mnogo poznat; sada je već bio dovoljno samouveren da snimi svoj prvi zvučni film na engleskom. Bio je to “Congress Dances” (1932) Erika Šarela, čime je dobio svoje mesto i na ovoj filmskoj mapi.
Kod kuće je situacija bila sve gora: brak mu se raspadao, a dolazak nacista na vlast bio neminovan. Nekoliko meseci nakon finaliziranja razvoda od Felisitas, 1932, upoznao je u jednom kabareu u Berlinu vlasnicu Ilonu Lili Prager. Venčali su se marta 1933. i već u maju su emigrirali u Veliku Britaniju.
Za potrebe snimanja svog poslednjeg nemačkog filma, “Viljema Tela”, krajem 1933. i početkom 1934. Konrad je morao da se vrati na kratko u domovinu. Za to vreme britanska producentska kuća kontaktirala ga je za glavnu ulogu u projevrejskoj romantičnoj drami “Jevrejin Zis” (Jud Süß) po romanu Liona Fojhtvangera o progonu Jevreja u Nemačkoj u 18. veku. Ideja da se Fajt pojavi u takvom jednom filmu prilično je uzdrmala Jozefa Gebelsa, nacističkog ministra propagande, i sve vreme tokom snimanja “Viljema Tela” činjeni su ozbiljni, organizovani napori da se Konrad odvrati od te ideje.
Pošto je Fajt bio neumoljiv, nakon poslednje klape tajna policija ga je uhapsila i smestila u jedan hotel u kućni pritvor. Nije smeo ni sa kim da kontakritra. Bilo mu je dozvoljeno samo jedno pismo britanskim producentima u kojima ih obaveštava da odustaje od snimanja. Uz pismo je priložen i izveštaj lekara da je gospodin Fajt previše bolestan da bi mogao da radi ili putuje i da se dolazak u Englesku odlaže na neodređeno. Zbog previše zvaničnog jezika, Britanci su shvatili da je Konrad pisao po nečijem diktatu i da nešto nije u redu. Usledili su pritisci nacista na Fajta s jedne strane i dipomtski pritisci Britanaca na Nemce, sa druge.
Nekoliko puta dnevno Fajt je odvođen u kancelariju okružnog vođe Nacističke stranke koji bi ga pitao da li se predomislio oko snimanja “Jevrejina Zisa”. On bi rekao da nije i tako u krug. Britanci su na kraju uspeli da pošalju svog doktora i kada su se uverili da je Konrad zdrav, uz ogroman diplomatski pritisak, nacisti su pustili Fajta.

Jedan od najskupljih britanskih filmova do tada, “Jevrejin Zis” je imao ogroman finansijski uspeh i odlične ocene. Usledilo je još dobrih filmova na engleskom i francuskom jeziku: “Kralj prokletih”, “Pod kardinalskom mantijom” sa Anabelom, “Mračno putovanje” sa Vivijen Li, “Bura nad Azijom”, “Carica se zabavlja”, “Špijun u crnom” sa Valeri Hobson, “Bagdadski lopov” – jedini film u boji koji je snimio… U međuvremeno je stekao i britansko državljanstvo (1938).

Kada je završio snimanje antinacističke drame “Contraband”, 1941. je otputovao sa suprugom u SAD ne bi li pokušao da ubedi filmske studije da otkupe film (jedan od retkih gde je glumio pozitivca) a još neodlučne Amerikance da se pridruže Saveznicima u ratu.
Pre odlaska, svu životnu ušteđevinu je poklonio britanskoj vladi i do kraja života je nastavio da ogroman deo svojih prihoda šalje Čerčilovoj administraciji.
Svestan da će mu u Holivudu nuditi uglavnom likove nacista, u ugovoru je imao klauzulu da u tom slučaju oni uvek moraju biti negativci, što u predratnoj, izolacionističkoj Americi nije bilo pravilo.

U Americi je snimio “Lice žene” (1941) sa Džoan Kroford, imao je dvostruku ulogu u “Naci agentu” (1942), Hamfri Bogart bio mu je partner na filmu “Duboko u noć”, ali najviše ga je prolsavila uloga nacističkog majora Hajnriha Štrasera u “Kazablanki” (1942). Čak je bio najplaćeniji glumac u ovom klasiku, sa zaradom od 25.000 dolara za petonedeljno snimanje.

Nažalost, karijera mu je najglo prekinuta. Preminuo je na terenu za golf, od infarkta, 3. aprila 1943, dvadeset pet dana pre premijere svog poslednjeg filma, “Above Doubt” i 17 meseci pre kraja Drugog svetskog rata. Imao je 50 godina. Pošto je bio na crnoj listi nacističke Nemačke, vest o njegovoj smrti tamo nije zvanično objavljena. Iste 1943. preminuo je i Maks Rajnhart, čovek koji mu je dao prvu priliku.

Koliko je slavan bio govori i podatak da ga je na svojim ranim radovima, uz Rudolfa Valentina, kao omiljene glumačke zvezde, ovekovečila naša Milena Pavlović Barili.

Foto: Commons.wikimedia.org/ZazaSRB

Verovatno bi bio srećan da zna da je njegov groteskni imidž u “Čoveku koji se smeje” inspirisao drugu filmsku ulogu koju je jedan američki kritičar nazvao “novim Hamletom” a koju su igrale velike glumačke legende poput Sesara Romera, Džeka Nikolsona, Hita Ledžera, Džareda Leta i Hoakina Finiksa.
Hoakin je rekao da, tokom intenzivnih priprema za Džokera, nije gledao svoje prethodnike, ali jeste proučavao Konrada Fajta u “Čoveku koji se smeje”.