Piše Zorica Kojić: Srećan 101. rođendan, gospođice Beogradska filharmonijo!

Beogradska filharmonija – od svog nastanka 13. juna 1923. – sve krupnijim koracima savladavala je tako kilometražu koju su proslavljeni evropski i svetski orkestri na mnogo lagodniji način sticali tokom čitavih era stabilnog gajenja visokih umetničkih vrednosti u svojim zajednicama. Zato se može reći da je Filharmonija svojevrsni incident u srpskoj današnjici. Pa, ko pobogu uopšte više brine da se sve ono autorski i izvođački relevantno predstavi probranoj muzičkoj publici?!

Velika dvorana Kolarčeve zadužbine:

Đ. Pučini: „Madam Baterflaj“

Dirigent: Gabrijel Felc

Reditelj: Aleksandar Nikolić

Scenograf: Mina Miladinović

Ćo-Ćo-San: Zarina Abaeva

Suzuki: Hjona Kim

Pinkerton: Eduardo Aladren

Šarples: Mandla Mndebele

Goro: Siniša Radin

Bonzo: Miloš Gašić

Jakuside: Milan Obradović

Hor RTS

Priprema hora i dirigent binske muzike: Hadži Jakov Milutinović

Koncertmajstor: Mihail Andruščenko

Eh, uz rizik da napišem još jednu pozitivnu muzičku kritiku – nepodnošljiv čin za sve one koji reč „kritika“ zamenjuju za „kritikovanje“, to jest iznošenje nepovoljnog mišljenja o nekome ili nečemu, odnosno iznalaženje mana izvođenju po svaku cenu – objavljujem sledeće: Beogradska filharmonija udahnula je novo značenje pojmu okončanja koncertne sezone. Ovde treba objasniti sledeće.

Ne, Filharmonija nije operska kuća, ali svejedno rastura. Da, reč je o orkestru, ali tema nije striktno instrumentalna muzika. Jeste, podijum Velike dvorane Kolarčeve zadužbine teško da je predviđen za iole impozantnija scenska prikazanja, ali samo na prvi pogled. Ne, nije ni u kom slučaju zabranjeno kršiti pravila. Zato što muziku treba voleti, pružati poverenje drugačijim mišljenjima, oduševljavati se inovacijama, priznati od srca da vas je nešto pokidalo uživo, ne rogušiti se unapred nego prepustiti učestvovanju. Jer, znate kako ono kažu Bitlsi – najvažnija je LJUBAV. A oni koji ne vole, neka dobro razmisle.

Od samog starta, događaji na pozornici i oko vas u potpunosti angažuju sva čula. Pa sad, ukoliko ste već uživali u prošlogodišnjoj „Toski“ a la Beogradska filharmonija, mogli ste razumljivo očekivati – neočekivano! I ono je ubrzo stiglo kroz inspirativan kostim, pokret i šminku, bajkovitu obujmljenost svakog od nas ponaosob ženskim pevačkim ansamblom što promiče između redova auditorijuma, živopisne pojave na balkonu, buketić upečatljivih solista u prvom redu scene, a dabome i kroz izloženost promišljenom orkestarskom frontu adrenalizovanih muzičara pod živom palicom njihovog šefa-dirigenta.

A tek taj Gabrijel Felc! Koji diriguje, peva, podstiče, ohrabruje, bodro učestvuje, domišlja i genijalizuje ovu nesvakidašnju promenadu misaonih apstrakcija. Njegov glavni ulog naša je ekstrasenzorna percepcija, ona specijalna čakra iz koje poleće najnesvakidašnjija energija umetnicima u susret. Ne osećate li tu svemoć kreacije u ovom času, bolje da napustite predstavu odmah nakon prvog čina.

Ali, svi su zapravo ostali. Štaviše, došlo ih je još.

E sad, tragična pripovest o gejši Ćo-Ćo-San, čiji je jedini greh što se zaljubila u poručnika Američke mornarice Pinkertona i poverovala svom iskrenošću srca u njihov navodni brak, posebna je tema. Kratka priča američkog advokata i književnika Džona Lutera Longa, po imenu „Madam Baterflaj“ (1898), inspirisana sećanjima njegove sestre Dženi Korel na dane koje je provela u Japanu sa svojim mužem, metodističkim misionarom, dovela je do stvaranje čuvene opere istog imena. Stotinu i dvadeset godina nakon njene premijere – najpre u Milanskoj skali, potom u Breši – kao i čitav vek po smrti njenog tvorca Đakoma Pučinija, Beogradska filharmonija odlučila se da u svojoj vlastitoj verziji postavi ovo delo za verne slušaoce u Velikoj dvorani Kolarca.

Šta smo to videli i čuli ovom prilikom? Nenadmašna priviđenja prošlosti u toliko savremenom izdanju da se zabezeknete. Staru večnu priču koja kao da je ispričana maločas. Smelost domaćih snaga da se upuste u originalno tumačenje nečeg već sijaset puta protumačenog, i to sa dirljivom svežinom i samouverenošću. Ansambl stranih solista među kojima je blistala neprikosnovena Hjona Kim kao Suzuki. Stare pouzdane znance iz „Toske“ – Eduarda Aladrena u ulozi Bendžamina Frenklina Pinkertona i Mandlu Mndebelea kao američkog konzula Šarplesa. Ruskog soprana, Zarinu Abaevu u naslovnoj roli, što je donela svoju Ćo-Ćo-San sa vanrednom snagom. Čarobno dete Luku Mandića koji igra Pinkertonovog sina Dolorea. Reprezentaciju ovdašnjih solista – Sinišu Radina, Miloša Gašića, Milana Obradovića, Marka Pantelića, Mihajla Miletića, Jovanu Bulatović, Vojku Đorđević, Jelenu Radić, Tamaru Mirković i Sanju Mandić – kako daju sve od sebe.

Ali, znate, u Kolarčevoj zadužbini te ključale večeri, u petak sedmog juna – glavni su ipak bili orkestar i publika. Svaka čast svima, međutim imati onakav briljantan sastav muzičara i onoliko posvećenu publiku preko puta – neprocenjivo je.

Dok god je njih oboje – umetnika u orkestru i slušalaca – možemo se nadati da će se ono „Zauvek“ iz još uvek aktuelnog slogana Beogradske filharmonije protegnuti na bar još jedan vek preko. Ako ne i više.

Zato, srećan 101. rođendan, gospođice Beogradska filharmonijo!

Bonus video: Kako je zaboravljena Filharmonija