Zorica Kojić o nastupu Ive Pogorelića na Kolarcu: Samo se prava umetnost u nešto važno računa 

Vojvođanski simfonijski orkestar 

Dirigent: Aleksandar Marković 

Solista: Ivo Pogorelić, klavir  

Velika dvorana Kolarčeve zadužbine 

PROGRAM 

Milij Balakirjev: Islamej, Orijentalna fantazija 

Sergej Rahmanjinov: Koncert za klavir i orkestar br. 2 u ce-molu, op. 18 

Nikolaj Rimski-Korsakov: Šeherezada, simfonijska svita, op. 35 

Velika dvorana Kolarca bila je za nastup Ive Pogorelića prepuna dabome, legendarna pijanistička zvezda iščekivala se željno, a orkestar je već uvodnom kompozicijom Islamej, Orijentalna fantazija Milija Balakirjeva dobro zagrejao posetioce svojim zdravim tonom i bujnim samopouzdanjem u izrazu. Ovo bodro zvučno obećanje imalo je svoj stabilan oslonac u misaonoj ličnosti maestra Aleksandra Markovića i čistoj egzaltaciji koncertmajstora Florina Ilijeskua kao gosta. Dodamo li na to još i dostojanstvenu ozbiljnost u interpretativnom pristupu celokupnog sastava Vojvođanskog simfonijskog orkestra - jasno je da smo od samog starta bili pod dejstvom jednog sasvim ohrabrujućeg zvučnog predskazanja, koje se obistinjavalo kako je veče odmicalo. 

Ivo Pogorelić, bez ikakve sumnje kultni umetnik 20. veka, koji je još u najranijoj mladosti sa onom svojom fatalnom razdraganošću prodrmusao klasični muzički establišment jednom za svagda - i, paradoksalno, baš tim revolucionarnim činom uveo klasiku u srca najšireg čovečanstva na potpuno „novotalasan“ način – ukazao se na pozornici Kolarca odmah nakon Balakirjeva, zračeći svom snagom svoje nesvakidašnjosti. Reći za njega da je živi svetac klasike uopšte nije preterano. Već samo njegovo prisustvo momentalno elektrifikuje auditorijum nekakvom „nedozvoljenom“ privlačnošću, njegovo hudo buntovništvo ne prestaje da oduševljava sve otpadnike ovog sveta, a to što slučajno ne nosi zihernadlu u nosu nimalo mu ne smeta da bude ali totalno pank. 

Ima nečeg neobjašnjivog u vezi sa Ivom Pogorelićem što neprekidno provocira oduševljene sledbenike, jednako kao i umetničku malograđanštinu, gde god da se pojavi. I tako stalno, tokom čitave njegove karijere. On lično, deluje uvek temeljno spokojno - pa i ovom prilikom - dok se gotovo lebdeći pozornicom primiče klaviru. Bez obzira na tu netaknutu blagost, kojom njegova pojava odiše i prožima sve druge, svejedno ne možete da se otmete utisku kako je - negde duboko ispod kože - on i dalje onaj maštoviti dečak, ali istovremeno i genijalan svirački terorist! 

Već u zavisnosti od raspoloženja, Pogorelić može da samo svojim jedinstvenim tonskim rafinmanom baci publiku u nesvest, nateravši je da u nekoj paralelnoj stvarnosti doslovno kleči pred tim čudom percepcije, kao u kakvoj naučnofantastičnoj bogomolji. Opet, postoji tu i ona sasvim nepredvidljiva dimenzija slobodoumnosti u izvođaštvu, što se tu i tamo graniči sa ekscentricitetom, a to definitivno ume da uskogrudu pedanteriju - sklonu dogmama - zgrane i prestravi do srži. Zeznut je ovo tip, premda vam je sve vreme kristalno jasno kako Ivo Pogorelić sâm lično ni mrvicu nije svestan toga. 

Ivo Pogorelić, prišao je dakle ovog ponedeljka klaviru, obavio sve uobičajene činove pozdravljanja i poklanjanja, ovom prilikom čak i sa dodatkom nekakve nevidljive spiritualne čestice. Kada je, međutim, seo za instrument, pretvorio se istog časa u scensku životinju, gonjenu instinktom, opremljenu raznoraznim telesnim i transcendentalnim veštinama, oštroumnu i osposobljenu da se na svom terenu nepogrešivo snalazi, dok krstari ovim Drugim klavirskim koncertom Sergeja Rahmanjinova bez ikakvih nedoumica.

Povremeno je sve bilo zapanjujuće veličanstveno - umeli smo da zadrhtimo od demonstrirane moći da se bez napora zgrabi kakav akord ili da se, kao od šale, iz rukava istresu neverovatni pasaži čarobnih boja. Opet, bilo je i zbunjujućih trenutaka, kada je moglo da vam se učini kako je umetnik odlutao nekud sam za svojim mislima, da bi ga iz tih „isključenih“ komadića vremena kao iznenada prenula munja neke silovite ideje i smesta vratila nazad sa obnovljenom svežinom. Nije Ivo Pogorelić eksperimentisao ovde - to bi bilo preterano reći - ali, kao da je na licu mesta isprobavao neke nove izvore energije, što su u odsudnom času umeli da pokažu svoju neukrotivu ćud. 

Rezultat je konačno bio pomalo čudnovat, koliko i čudesan. Možda smo jednostavno žudeli za više magije kojom nas je ovaj pijanista obilato zasipao prethodnih nekoliko puta i mnogo prethodnih decenija. Možda smo postali pomalo i razmaženi u svom sebičnom uverenju kako će uvek biti onog spektakularno nezaboravnog, antologijskog traga u našem sluhu, kako će nam srce biti ščepano i smrvljeno u prah i pepeo, i kako ćemo, najzad, mi sami po izlasku iz sale - bar još neko vreme - lebdeti poput ovog našeg superheroja, ponevši deo njega u sebi kao naforu. 

I dok se ovaj tekst piše, odjednom počinjete da shvatate kako je svako visokoumno razmatranje bića i dela Ive Pogorelića u našoj banalnoj svakodnevici, verovatno potpuno pogrešno - tek niz pompeznih teorija i kritičarske nadmenosti. Zato bez oklevanja treba ići na Pogorelićeve koncerte, jer on vas uvek na kraju krajeva natera da o njemu i njegovoj interpretaciji razmišljate još danima, a da nikad do kraja zapravo ništa od toga ne uspevate da dokučite. A samo to je prava umetnost koja se računa, nije li?

Bonus video: Note na najvišem nivou