Piše Svetislav Jovanov: Ko to tamo svetli

Kada vam - dok prolazite ulicom, ili sedite u kafiću - priđe dete uzrasta između pet i petnaest godina (“maloletna osoba”) sa molbom za nešto novca ili hrane, šta obično uradite: okrenete glavu na drugu stranu, date nešto sitnine uz prekornu pouku, ili možda reagujete grdnjom/psovkom? Reč je tek o inicijalnoj situaciji, takoreći “naslovnoj strani” složenog klupka pitanja prošnje/ “maloletničke delinkvencije”/trafikinga/nasilja nad decom - klupka koje čini potresnu osnovu problemske i nimalo bajkovite predstave, što su je, polazeći od kultne Andersenove priče i dokumentarnog materijala iz već poluzaboravljene studije “Pozdravi nekog” psihologa Vesne Ognjenović i Budimira Nešića (1972), upriličile dramaturškinja Mina Petrić i rediteljka Sonja Petrović (“Ko je ubio Dženis Džoplin?”).

Scenska pripovest dveju mladih autorki, inspirisana, kako same navode, pitanjem “ko su danas devojčice sa šibicama i kakvim su opasnostima izložene?”, na suptilan i istovremeno konkretan način uspeva da postigne i dramski i edukativni učinak, zahvaljujući, najpre, veštoj kombinaciji triju scenskih postupaka. Siže istoimene Andersenove bajke funkcioniše, s jedne strane, kao osnovni okvir situacije glavne junakinje, to jest faza njene tragične sudbine - siromaštvo, usamljenost, hladnoća (godišnjeg doba, ali i metaforična hladnoća sveta u koji je bačena). Istovremeno, snovi Andersenove heroine, kao i simboili kojima su označeni - osobito simbolički niz “zvezda-novogodišnja prskalica-šibice” - poprimaju najpre ironični, a potom i gotovo tragični prizvuk, sučeljeni sa drugim slojem priče: naime, nizom prizora u kojima dokumentarni iskazi iz pomenute studije postaju, (dijaloški i scenski) sastojci jedinstvene a simbolične priče o zanemarivanju dece, njihovoj eksploataciji i uvođenju u kriminal - dakle, čitavoj jednoj, još uvek prećutkivanoj, skali nasilja.

Uvodeći, kao treći sloj predstave, komentatorske pasaže - tokom kojih sami akteri, “izlazeći” privremeno iz svojih primarnih uloga, daju prividno jednostavne, a bolno opominjuće definicije pojmova kao što su strah, ljubav, ili empatija - autorke ne samo da izbegavaju zamke zapadanja u sentimentalnost ili patetiku, već, promišljenim izborom mesta ovakvih iskoraka, uspevaju da pomere gledaoca iz udobne pozicije distanciranog posmatrača - što predstavlja, u krajnjoj liniji, nepretencioznu, ali veoma ubedljivu primenu brehtovskog efekta “očuđenja”.Svesna da ovako složena konstrukcija traži vrstu izraza koji bi u gledaocu mogao da pobudi i kritičnost i saosećanje, rediteljka Sonja Petrović je svoju mladu glumačku ekipu vodila, bez većih odstupanja, putanjom koja poseduje igrivost bez infantilnog, emocionalnost bez patetike, ali i (u komentarima) argumentaciju lišenu dociranja. U tom smislu, izbor Kristine Savkov za naslovnu ulogu je nesumnjivo pun pogodak: dozu autentične svežine i nesvakidašnje samodiscipline, koju je nedavno demonstrirala kroz sjajnu epizodu u “Smrti gospodina Goluže”, Kristina Savkov je ovde razvila u ubedljivu demonstraciju žanrovske raznovrsnosti, koja ukazuje na velik potencijal. Pored nje, zahtevima ovakvog hibridnog stila u najvećoj meri je odgovorio Ervin Haddžimurtezić, a za kompletnu atmosferu komada ima presudne zasluge i dizajn svetla Nikole Marinkova. Najzad, neophodno je napomenuti da bi – barem prema intenciji autora - integralni deo zbivanja trebalo da predstavlja i razgovor izvođača sa gledaocima, neposredno nakon predstave: sudeći prema (pozitivnoj) reakciji premijerne publike, namera je više nego opravdana.