9
Ja sam slobodni umetnik, ali nemam taj status nego sam preduzetnik. Slobodnim umetnicima grad plaća doprinose, ali pošto se kasnilo, na kraju su stizale kamate koje smo sami morali da plaćamo. Bilo je nesnosno, pa sam morao da otvorim agenciju i sam plaćam doprinose kako bih se brinuo o sebi, kaže za Nova. rs jedan od naših najtraženijih glumaca Miloš Timotijević o problemima sa kojima se bore njegove kolege.
Ispostavilo se, napominje, da mu je grad svojevremeno tri godine zaredom kasnio s uplatom doprinosa.
– Pri tom imate neki minimum koji smete da zaradite, jer ako pređete taj limit onda opet morate sami da platite celokupnu sumu. Nametnuli su nam te poreze na honorare, mislim da je to bilo još 2004. godine. Neverovatno je da čovek koji je zaposlen u pozorištu plaća manji porez kada snima seriju ili film u odnosu na slobodne umetnike. Taj zakon one koji su već zaštićeni platama još više štiti. Za slobodne umetnike taj namet iznosi 40 i nešto odsto. Ako ste zaposleni u pozorištu onda je manji procenat, kao i preko agencije. To znači da ako ste slobodan umetnik, nijedan poslodavac ne želi da na vaš honorar od 100 dinara plati 150 dinara. Zato je sve češće bilo da kažu – možemo da sarađujemo ako imaš agenciju – objašnjava naš sagovornik i dodaje da je svuda u Evropi taj porez minimalan.
– Umetnici imaju drugačiji tretman, jer darujemo narodu nešto, ne radimo samo za svoj profit nego je to delatnost koja se bavi živom kulturom.
Kako nije bio zaposlen u pozorištu, nije imao izbora nego je bio primoran da otvori svoju firmu, agenciju.
– Država me je naterala da budem preduzetnik a to znači morate da uposlite i knjigovođu – ističe Timotijević i dodaje da je mnogo toga nejasno i nelogično vezano za ono što su umetnicima uradili.
A taj problem, naglašava, postoji i dan-danas.
– Taj zakon je usvojen, mislim još u vreme dok je Gorica Mojović bila sekretar za kulturu grada Beograda. Do tada smo bili autori, a od tada smo izvođači. Naš narod misli da mi glumci zarađujemo silne pare, kao što takav tretman imaju u inostranstvu, a mi nemamo ništa ni od repriza, niti od toga koliko će gledalaca da pogleda neki film u kojem igramo. Da li se film prikazivao jednom ili hiljadu puta ili u sto hiljada bioskopa u svetu, nama je svejedno. Mi dobijemo honorar za dan snimanja i to je to jer mi ne potpisujemo autorske nego izvođačke ugovore.
Producenti plaćaju porez, a Timotijević kao paušalac mesečno plaća doprinose koliko mu država, odnosno grad odredi.
– To su opet ogromne pare, kad sve stavite na papir. Ali, da se ne radi ovoliko, bilo bi isto ili gore. Ja se snalazim, iskreno. Samo sam jedan od sto svojih kolega, ne mislim samo na glumce, nego na sve umetnike koji imaju isti problem. Ako ugasim agenciju nemam zdravstvenu knjižicu, nemam staž, to je gomila problema.
Naš sagovornik smatra da je sramotno što je cena karte u bioskopu približna ceni pozorišne ulaznice.
– Znam da je platežna moć kod nas mala, ali svejedno. Pogledajte u svetu kako je to. Gde ima da bioskop i predstava sa osam, deset glumaca uživo bude maltene izjedačena. To su naši problemi, gledaju 3D film pa kažu ipak je to 3D, pa i mi smo 3D, prolivamo znoj, oko nas ima mnogo ljudi koji vode predstavu, nisu to samo glumci na sceni, o pripremama da ne govorim. Teško je imati tržišnu cenu. Najbolje je da grad dotira predstavu, ne može pozorište samo tržišno da funkcioniše jer bi to bilo brodvejski repertoar i odvelo bi u komercijalizaciju, nego treba da bude nešto između.
Žao mu je što se izbegava rešavanje Zakona o kulturi.
– Niko neće da se bavi time a umetnička udruženja su slaba. Mi smo kao biračko telo ništa za političare jer nas ima malo. Previše ih kritikujemo, premalo imaju od nas. Sete nas se samo u kampanjama da im pomognemo, ali smo za njih mizerno malo biračko telo, sve umetnike kada sakupite, to je jedno manje selo u Srbiji. A dosta smo glasni kao grupacija, vrlo smo pristuni u medijima i u kritikama, a to njima ne odgovora i zato nas, mislim, kažnjavaju.
Iako postoje udruženja, nema sindikata.
– Mi glumci nemamo nikakvu moć, nemamo ni sindikat, a to nam treba. Ja mogu da kažem šta mislim, dam izjavu za medije, ali tu se moje završava, jer nastupam kao pojedinac. Problem je što se nismo udružili, pokušavali smo, ali to nije uspelo. Zakon o kulturi se izbegava od 2000, 2001. godine. Niko ništa nije uradio. To su ključni problemi, tu smo mi negde oštećeni. Prepušteni smo sami sebi. To se najbolje videlo kad je počela pandemija. Umetnici koji nisu imali stalno zaposlenje odjednom su ostali bez ičega a hrane svoje porodice. Ja sam dobio pomoć preko Ateljea 212 gde sam honorarac, ali ta naknada za tri meseca ne znači ništa i nije kompenzacija kada ne radite.
Posebna tema je, kako kaže, novac koji komisije dodeljuju raznim projektima.
– Nisam stručnjak, nisam kulturolog, ali neko ozbiljno time mora da se pozabavi. Samo pričam šta me muči, i moje kolege i mene. Vidim da grcaju. Zanimljivo je da se snima kao nikad pre, 30 serija je urađeno samo prošle godine, a glumački honorari stagniraju. To je tendencija da štedimo na ljudima. Kada iznajmljujete kameru, vi to morate da platite onoliko koliko košta. Koliko puta sam se loše osećao na snimanju jer je sindikat rasvetljivača jači od nas. Recimo, kažu da rasvetljivači ne mogu da rade više od 12 sati, a za glumca se podrazumeva da radi i 14, 15 sati. Ne kažem da sam bolji od rasvetljivača ali ja stajem pred kameru a ne on. Nešto ozbiljno je “trulo u državi Danskoj”.
Na pitanje da li bi pristao da bude stalni član nekog pozorišta, Timotijević odgovara:
– Nije da me nisu zvali da igram u pozorištima, ali sada ne stižem i gledam da više snimam jer mi je to pod moranjem zbog egzistencije. I zaposleni su primorani da igraju, ali to je druga vrsta problema, za drugu priču, debatu. Cene stalno skaču, život u Beogradu je podjednako skup kao u Beču, a plate su mizerne. Normalno je da žele svi da snimaju, to je ljudski i treba podržati.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
