0
Sa virusom korone živim više od godinu dana, sa Aleksandrom Karađorđevićem mnogo duže, od vremena kada je Zdravko radio na jednom scenariju o tom našem vladaru koji nije realizovan. Ta priča se završavala tačno na mestu gde počinje ova Vukova.
Kada radi adaptaciju nekog dela u scenario za film ili TV seriju, Zdravko bukvalno živi s tom ličnošću, boravi u njenom vremenu. To znači da se u svaki naš razgovor na bilo koju temu ubacuje ponešto što se odnosi na tu osobu pa sam toliko puta, zatečena tim njegovim misaonim fusnotama, naivno pitala: koji Aleksandar, a on bi svaki put odgovrao – kako koji, pa Karađorđević. Onda je poštar 2019. doneo paket sa dva primerka knjige Vuka Draškovića „Aleksanadar od Jugoslavije“. Svako od nas je pročitao svoj primerak, Zdravko je konstatovao da roman ima izrazitu istorijsku ličnost i sve druge elemente za adptaciju, a ja sam ga ponovo, sve češće, u svakom razgovooru pitala ono – koji Aleksandar?
Iako je kralj Aleksandar tokom mog školovanja u socijalističkoj Jugoslaviji spominjan samo u negativnom kontekstu, kao apsolutista koji je uveo Šestojanuarsku diktaturu, ukinuo Vidovdanski ustav i raspustio Narodnu skupštinu, radeći kao urednica i koautorka sa koleginicim Radmilom Stanković na tri monografije za Zepter Book ( “Izuzetne žene Srbije”, “Izuzetni parovi Srbije” i “Ikone stila Srbije” ) istraživala sam ličnosti kraljice Marije Karađorđević, kralja Aleksandra Karađorđevića i slikarke Bele Pavlović koja je doprinela da Marija Karađorđević postane kraljeva supruga. Kasnije je bila i njena dvorska dama. A moja majka je dobro poznavala, družeči se sa članovima porodice Pavlović, svojim bliskim komšijama. Istražujući u arhivu i čitajući dostupnu literaturu o Karađorđevićima, stekla sam uvide koji su dopunili moje površno znanje i izmenili sliku o tim osobama.
Zdravko je počeo da radi na adaptaciji Vukovog romana u našem prethodnom životu, pre pandemije. Svedok sam da je konačna verzija njegovg scenarija bila ustvari deveta verzija ili ruka pisanja. Čitao je sve što smo o Karađorđrvićima pronašli pa i moje tekstove o kraljici Mariji i kralju Aleksandru, a slikarka Bela Pavlović ušla je u seriju kao moj skromni doprinos. Znam da smo mi, žene, najvernije gledateljke TV serija i da se lako vezujemo za ženske likove. Jedna posebna žena, direktorka Junajted medija grupe, Aleksandra Subotić, odmah je prepoznala vrednost teksta, poverovala je u pisca i reditelja, i svesrdno je prihvatila i podržala projekat.
Kako se dan početka snimanja približavao, izvesna nervoza rasla je u kući. Epidemija nepoznatog virusa počela je da se širi. Prva klapa je trebalo da padne tog 18.marta, istog dana kada je zbog sada već pandemije, uvedeno vanredno stanje i policijski čas. Sećam se da se Zdravko obukao da krene na snimanje, a da sam uzalud pokušavala da ga odgovorim svesna koliko je opasno raditi sa mnogoljudnom ekipom u takvim okolnostima. A onda je zazvonio telefon i javljaju mu da je – snimanje do daljeg otkazano. Zdravko mi je delovao kao odlično pripremljeni maratonac kome je starter otkazao trku. Naredna dva meseca gledala sam maratonca koji ponovo pročešljava scenario i osluškuje čekajući poziv da krene na snimanje. Da li će početi, kada će početi? Sve vreme trajalo je biranje 130 glumaca, a glavni problem je bio kome dati da igra ulogu Aleksandra. Fizičke karakteristike te ličnosti su poznate a glumački zadatak je veom zahtevan, težak. Nekoliko rešenja bilo je u opticiju, a onda su sva otpadala: ovaj ne može da igra, snima drugu seriju. U to vreme se istovremeno snimalo nekoliko desetina TV serija! Ovaj napušta zemlju, odlazi da živi preko bare. Ovaj ne može da se uklopi u termine. Ovaj je krupan, plećat a Aleksandar je bio suptilne građe… Znam da se Zdravko budio iz sna uzdišući – nemam Aleksandra! A glumac koji ga igra trebalo je da bude mlad, Aleksandar je imao 26 godina kada je, posle šest godina ratovanja, došao u Beograd.
Ljubi Bulajiću, svom glumcu iz četiri prethodna projekta, namenio je drugu ulogu. A onda ga je pozvao u kafić na Cvetnom trgu i saopštio da će on igrati Aleksandra. Evo ti scenario, otpratio je kući zbunjenog Ljubu. Korona kasting doveo je do ovog, pravog rešenja, kao što to ponekad biva u životu.
Jedno umetničko delo iz moje kuće postalo je deo scenografije u seriji: bista Aleksandra Karađorđevića, rad Ivana Meštrovića, koju je vajar poklonio namesniku Radenku Stankoviću, ocu mog očuha vajara Radete Stankovića. Nikola Kojo igra Meštrovića koji pravi tu bistu, a originalna bronzana skulptura odnesena je na snimanje i uredno vraćena mojoj kući.
Snimanje je trajalo 72 dana, od ujutru do uveče. Trčala sam svakog jutra da vidim da li je Zdravko stavio masku, pratila sam ga istim, dosadnim upozorenjima. Slušajući njegove telefonske razgovore pokušavala sam da saznam da li je neko iz ekipe oboleo, kakvi su rezultati testiranja svake sumnjive osobe. Ako je i bilo obolelih, nije mi o njima govorio. Za vreme snimanja niko nije premnuo. Pa ipak, na špici serije su četiri imena crno uokvirena: bitku su kasnije izgubili Ivan Bekjarev, Goran Danićić, Vojkan Borisavljević, Boris Komnenić. Gledala sam Zdravka koji se trudio, s knedlom u grlu svaki put, da nađe prave reči da ih ožali u medijima.
Kada je snimanje završeno, malo sam odahnula: radio je sa skoro 300 ljudi a nije se zarazio. A onda je pošao u montažu, u zgradi produkcije. Ubrzo je, prvi put u životu, radio onlajn montažu, od kuće. Slušala sam beskrajne razgovre sa producentom Draganom Đurkovićem, sa dirketorkom filma Jovanom Mijović, sa montažerom Perom Putnikovićem, sa snimateljem Vesom Krčmarom, sa ton majstorom Draganom Bogdanovićem, sa Borišom Simovićem, rediteljem postprodukcije i Veliborom Hajdukovićem, majstorom tonske obrade… Tokom tog procesa igrala sam i ulogu Zdravkovog piara, odgovarajući na pozive novinara za snimanja i razgovore. Savladala sam ulogu kućne snimateljke. Pred emitovanje nastala je neviđena, svakodnevna medijska strka u kojoj je Zdravko disciplinovao učetvovao, odbijajući kasnije da gleda i čita objavljeno i snimljeno.
Petnaestog marta na Novoj s televiziji emitovana je prva epizoda serije “Aleksandar od Jugoslavije”. Sve je teklo kako treba ali je neko, u tehnici, propustio da pritisne dugme za titlove sa francuskog jezika, pa su se gledaoci javili na internetu – nema prevoda, nije završeno? U reprizi, sat vremena kasnije i taj titl se pojavaio…
Aleksandar je počeo da živi svoj televizijski život a prizori iz našeg kućnog života ponovo su se unormalili. Sem što Zdravko, ponovo, sedi za komjuterom i nešto opet kuca.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
