Piše Neda Todorović: Moćnici nemaju smisao za humor

Kako jutros izgleda prvi dan dvodnevne zabrane izlaska iz kuće? Gledam s terase na još neprobuđeni grad. Ne čujem nijedan jedini zvuk. Vlada potpuni muk. Godinama su Beograđani strpljivo trpeli teror buke svake vrste. Grad je govorio, pevao, svirao, turirao, stenjao, vikao, lupao, vrištao, bahatio se... preglasno, onako kako to čini neko ko nema argumente.''Ljudi govore glasno i dugo, da bi rekli što je manje moguće'', govorio je Kafka. To smo pratili u parlamentu, a sada vidimo i na tzv. konferencijama za štampu. Gledam na televiziji snimak Beograda iz vazduha, dronom: izgleda kao maketa a ne kao živi grad, vide se zgrade, ulice, trgovi, drveće koje mukotrpno pokušava da olista, parkirani automobili. Nigde čoveka, nigde pokreta, avetinjski umrtvljen grad.Pogled s terase isti je kao snimak pomoću drona. Nestajanje života ulice zatiče nas nespremnim. Pred tim kataklizmičnim prizorom osećate jezu. On me podseća na priču iz knjige ''Pale sam na svetu'', Jensa Sigsgarda, danskog dečjeg psihologa i pisca, koju smo svi čitali u detinjstvu. Dečak se budi i otkriva da je jedino ljudsko biće na planeti. Srećan je, najzad može da radi šta god hoće, bez ikakvih ograničenja. A onda, postepeno, počinje da oseća neprijatnu težinu usamljenosti. Budi se iz košmara i shvata da su nam uz porodicu potrebni i prijatelji, da nam bez drugih nema radosti života.''Ljudi sa kojima se dopisujete dok ste u izolaciji su oni koje morate čuvati do kraja života.'' Tu sam misao sačuvala i podelila. Kada sam je dobila SMS-om, shvatila sam da mi pošiljalac daje veliki kompliment. Ko su oni koji mi šalju poruke, video snimke, šaljive komentare, viceve? Članovi porodice, najstariji i najbliži prijatelji, bivši studenti, saradnici. Trudim se da im odgovorim, a pošto ih dobro poznajem, poruke biram prema njihovim sklonostima.Ti duhoviti, maštoviti, neobični, satirični komentari "ove situacije"’, najveće zdravstvene krize u poslednjih sto godina i glavnih aktera aktuelne medijske scene, najbolji su način povezivanja nas, silom izolovanih od najbližih. Ovo stanje porodilo je bezbrojne dosetke koje naviru sa svih strana, iz raznih zemalja i gradova, po čitav dan. Humor nas okuplja, on je lekoviti način odgovora na strah. Nesigurnost, strepnja, anksioznost zaceljuju se smehom.I površan uvid u naše aktivnosti na mobilnom telefonu ukazuje na tu tesnu relaciju straha i smeha. Da smo podjednako nemoćni pred virusom potvrđuju primeri obolelih među krunisanim glavama, šefovima država i vlada, umetnicima, sportistima, muzičarima. A da smo kritički nastrojeni prema onima koji odlučuju u naše ime, svedoči taj naš zajednički, demokratski odgovor na svaki primer autokratskog ponašanja.Od antike do danas moćni su nemoćni pred satiričnim načinima potkopavanja njihovog ''autoriteta''. To ih iritira i vređa. Jer, izgleda da je humor, smeh u lice, daleko moćnije oružje nego svi drugi pokušaji njihovih političkih protivnika. Zato moćnici nemaju smisao za humor, zato se tako retko i neuspešno šale na sopstveni račun.Humor nas štiti od neizvesne stvarnosti, on je naš najbolji ventil, potvrda da nismo sami. On stvara novu vrstu intimnosti, nudi nadu. Najbolji je odgovor na svaku glupost i neodgovornost. Nacelishodniji je način grupne terapije, nudi trenutno olakšanje. Na kolektivni strah ljudi sada odgovaraju kolektivnim smehom. Povezuje ih taj spasonosni smeh, ta potvrda o pripadnosti grupi, taj melem za organizam pod stresom. "Nikad ne očajavaj", savetovao je Kafka. "Pa ni zbog činjenice da ne očajavaš".***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram