Ponedeljak, 30. mart, 4:14h.
Pandemija loših vesti, pa gotovo da nemam sna. Juče mi je naš bliski prijatelj, izdavač, koji devet dana ima temperaturu, rekao da uzalud zove sve ponuđene telefone da bi se testirao. Sam je, deca i prijatelji ne smeju kod njega. A to je velikodušna ličnost, naš oslonac u nevolji. Danas je hitno odveden u KBC, zbog srčanih smetnji. Kako da mi, ovako nemoćni, sada pomognemo njemu?
Sa terase sam juče pre podne gledala čoveka, jednog od onih koji bi trebalo da budu u izolaciji, kako detaljno prekopava kontejnere, jedan po jedan, u potrazi za hranom. Kakva maska, kave rukavice? Borba za golo preživljavanje. Ko zna šta je sve u tom kontejneru izvor zaraze? On o tome ne sme ni da misli. Šta da jede u izolaciji? Čija je on, uopšte, briga? Koliko je takvih ljudi u ovom gradu? Šta rade socijalne službe i toliki socijalni radnici?
Sledećeg trenuka, gotovo veselo poskakujući, serbez, što bi rekle Sarajlije, prolazi porodica: deda, majka i dvoje dece, jedno u kolicima. Prizor bi bio lep i idiličan, da ne izaziva jezu. Niko od njih nema na sebi ni jedno zaštitno sredstvo. Znaju li oni bilo šta o epidemiji? Gde se informišu? Zar se ne plaše? Gledam ih kako odlaze i pitam se hoće li se naći neko da ih opmene.
Pretnja da ćemo uskoro svi biti u karantinu 24 časa i da se ne zna kako ćemo se snabdevati zvuči apsurdno. Može dovesti do nove panike i novog juriša na prodavnice hrane. Neodgovorno.
Mi nismo izlazili od kada je zabranjeno, ne koristimo ni penzionerske termine u ranu zoru. Pregledam zalihe u zamrzivaču, snalazim se u kuhinji. Sećam se da mi je baka, neuporediva domaćica, predratna članica Kola srpskih sestara u Sarajevu, govorila da nije najbolja kuvarica ona koja ima od namirnica sve što je potrebno da se skuva dobar ručak, nego je to ona koja kuva od onog što se nađe u kući.
Juče smo imali oslića iz friza sa sušenim smokvama, prazilukom, belim lukom i majčinom dušicom i blitvu sa kukuruzom šećercem. A jedan moj kolega je svojevremeno, sa usavršavanja u Nemačkoj, pisao zajedničkoj prijateljici, žaleći se na ponudu u studentskoj kantini: ovde je hrana tako očajna kao da je kuvala Neda T.
Vidite koliko se prevario. Ja sam, naprotiv, ubeđena da su intelektualke najbolje kuvarice. Kuvanje je pitanje mašte, inspiracije i nužde, kao sada.
Nego, vrati se sa kuvanja na svoju profesiju, kažem sebi. U srednjevekovnoj farsi, na suđenju zbog nekih nestalih ovaca, advokat Poklen je vešto pokušavao da se udalji od teme. Pa je sudija morao da ga vraća suštini, rečima „revenons a nos moutons“, što znači: vratimo se na naše ovce.
Čini mi se, kada je reč o pandemiji i odgovoru vlasti na nju, da je poslednji trenutak da se kolege novinari podsete na pravila izveštavanja u kriznim situacijama. Sada čitaoci, slušaoci i gledaoci od novinara očekuju, pored odgovora na osnovnih pet pitanja, i odgovor na pitanja ZAŠTO SE NEŠTO DEŠAVA i ŠTA ĆE BITI DALJE.
Dakle, ne samo da izveštavaju nego da interpretiraju, objašnjavaju publici ono najbitnije. A Interpretacija počiva na novinarskom istraživanju, na traženju odgovora o onome što bi neko da sakrije. Po tome se novinari, profesionalci bitno razlikuju od svih ovih silnih laika na mreži.
Pratite nas i na društvenim mrežama: