Od početka panedemije nisam ušla u vozilo javnog prevoza. Taksi sam počela da koristim tek prošle nedelje. Iskustvom iz taksija počinje moj prošlonedeljni Dnevnik. Zašto se ne vozim svojim automobilom?
Nekadašnji turski sokaci, staze između dve bašče, izrasli su u ulice s porodičnim kućama. Sada se te kuće bez milosti ruše, da bi se napravilo što više kvadrata i uzelo što više para. U to ime zanemaran je i urbanistički plan, a ruše se i zgrade pod zastitom pa je kuća u susednoj Resavskoj, arhitekte Jovana Ilkića, pretvorena u rupu za temelje nekog budućeg solitera. Cela Srbija, tj. oni koji ne pobegoše preko granice, hrli u Beograd u potrazi za poslom, on je odavno preneaseljen. U takvoj situaciji ne vozim auto jer najčešće ne znam ni gde sam ga parkirala. Kada ga nađem, ne znam gde da ga parkiram na Dorćolu, na Vračaru, na Savskom vencu, na Novom Beogradu… Kada se vratim, opet nemam gde da ga parkiram. Vožnja je u Beogradu postala nemoguća misija.
Taksi najčešće zaustavljam na ulici. Tako sam uradila i prekjuče, na uglu Simine i Francuske ulice. Stavljam masku na ulasku, ovaj taksita je ne nosi. Nema potrebe za maskom, ne treba mi, kaže mi. Kako nema? Ma sve je ovo izmišljena priča, Svetska zdravstvena organizacija, 5G mreže, Bil Gejts, svođenje broja stanovnika planete na milijardu… Tu teoriju zavere pročitanu u tabloidima izgovara u jednom dahu. A ja pokušavam da ga osvestim. Ja sam doktorka, kažem mu, pokušavajući da uspostavim neki autoritet. Ne kažem da sam doktorka političkih nauka, doduše. Objašnjavam strpljivo da on ne nosi masku zbog sebe nego zbog mene, da me ne ugrozi, kao što je ja nosim zbog njega. Sluša me, nema odgovor. Pozdravljamo se, pokazujem mu na lice. Znam, maska! – kaže, a ne znam da li mi veruje. Ja njemu baš i ne verujem, nije uključio taksimetar, naplatio mi je od oka.
Drugi taksista, koji me juče vozi u Rakovicu, nosi masku. Spominjem jučerašnji događaj s njegovim kolegom. On meni priča slučaj njegove supruge koja je ispred zlatare, gde je kupila zlatnu narukvicu poklon za krštenje, ušla u taksi koji je tuda prolazio. Izlazeći, na sedištu je zaboravila kesu sa narukvicom. Nije znala šta da preduzme, pomirila se s gubitkom. A onda su je pozvali iz radnje, dali su joj broj taksiste koji se vratio da ih pita znaju li kako da nađe tu zaboravnu mušteriju. Sutradan joj je vratio skupoceni poklon!
Koliko priča o svakom taksisti. Svaki pravi taksista je urbani antiheroj, pa razumem što je Skorseze po scenariju Pola Šredera snimio “Taksistu” sa Denirom, proglašen jednim od najboljih filmova svih vremena.
Pred pretnjom od drugog, ili sada već trećeg talasa korone, prvi put nemam koncentraciju, pa istovremeno čitam tri knjige, a zapravo, ne udubljum se ni u jednu istinski. Ali, prelećem i noseće teme u svetskoj štampi, pa u “The Browser” nailazim na poučan tekst Adrijana Vuldridža, kolumniste i urednika “Ekonomista”, autora knjige “Zvono za buđenje”: Zašto je panedemija razotkrila propast zapada i kako to poporaviti. Naslov tog teksta je pitanje: Zašto je zapadu danas neophodan Platon?
Autor konstatuje da je pandemija pokazala kakav je soj ovih, današnjih lidera i koliko je upravljanje savremenim državama na nizbrdici. Lideri mu liče na “ugašene vulkane“ kako je Bendžamin Dizraeli 1872. definisao članove kabineta tadašnjeg britanskog premijera Vilijama Gledstona. Dobra vlada faktor je koji u pandemiji bitno utiče na razliku između života i smrti. Trenutno je drastično smanjen broj građana koji veruju vladama u SAD i Velikoj Britaniji. Što manji broj ljudi poštuje vladu, to će se više spososbnih ljudi kloniti da se u njoj nađu. A što se pametni ljudi više klone takve vlade, to ona češće postaje predmet javnog prezira. Građani postaju svesni da politička “elita“ koristi državu kao sopstveni izvor posla i koristi. Na primeru Kapitol Hila, autor ukazuje na dejstvo “recipročnog nepotizma“: članovi kongresa daju posao deci svojih prijatelja, a ovi zapošljavaju njihovu decu… Za uspešno društvo, zaključuje pisac, potrebna je moderna država sa elementima Platonove “Republike”, kao priručnikom za vođstvo.
Republika je brod na moru, pisao je Platon. Da li će brod preživeti opasnosti plovidbe – oluje, gusare, podvodne stene – zavisi od spososbnosti kapetana. On mora imati iskustvo i znanje da bi se spretno suočio sa onim na šta nailaze. Ako se brodom mudro upravlja, ima nade. Ako se to čini loše, svi će se utopiti. Korisno rešenje su “čuvari“, staratelji, vladari, filozofi, ličnosti postavljene na ključne pozicije u vladi, osobe koje razmišljaju o dugoročnim interesima polisa umesto da se rukovode privatnim interesema. U njihovom svetu skromnih ljudi jedina nagrada je dostojanstvena javna služba, oni su “’previše moralni da bi stavljali prste u teglu s kolačićima”.
Pored vrhunskog, akademskog obrazovanja takve ljude krase moralne karakteristike. Ako su lideri korumpirani, oni će postati model korupcije koji će ostali presrećeno slediti. Birači su, smatrao je Platon, obično privučeni površnim atrakcijama loših vođa koje ispredaju divne fantazije o budućnosti države ali su šarlatani koji kupuju glasove tuđim novcem. Tada fetišizcija demokratije ustupa mesto anarhiji – ratu i neredu. A diktator, tiranin, izgleda kao rešenje koje može uspostaviti red. Paradoks tiranina je, međutim, što je on svrha samom sebi, njim upravljaju sopstvene strasti a ne razum. On ima moć nad drugima, ali je nema nad sobom. Rob je sopstvenih strasti. Tiranija je, prema Platonu, psiho drama u kojoj su svi uhvaćeni u besni ego tiranina.
Autor navodi i pozitivne putokaze: u Švedskoj su angažovali vrhunske stručnjake da bi preispitali penzioni sistem i sprečili njegov bankrot. Eksperti su postavli javne finasije na zdrave noge.
Ukazujući na potrebu tihog poboljšanja državne mašinerije, autor se poziva na vanvremenske ideje Platona kao inspiraciju za popravljanje svakog državnog broda. Odlična lekcija!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare