Piše Neda Todorović: V. D. država

O čemu se tačno radi? - pitamo se. Otkud toliko neznanje, neinformisanost i neozbiljnost mladih ljudi. Oni najveći deo dana provode na mrežama. Tamo biraju samo zabavne sadržaje, ne interesuje ih ova mučna stvarnost. Nesvesni su opasnosti, misle da su nedodirljivi, pokušavam da objasnim. Zbog čega samo mene plaši kvaka na vratima zgrade u kojoj, u kancelariju javnog beležnika ulaze stotine stranaka, a ta vrata niko nikada ne dezinfikuje? Da li to samo ja uočavam? Zašto samo meni i mojim vršnjacima bodu oči stotine odbačenih maski koje se nedeljama vuku po trotoarima? Čija je nadležnost da se taj otpad odlaže na predviđena mesta, da se taj opasni nehaj sankcioniše?Prema zvaničnim podacima virus korone odneo je do sada živote milion ljudi! Nezvanično, sigurno ih je mnogo, mnogo više. Ne zna se, na primer, koliko je osoba zaraženo po izbegličkim kampovima širom sveta gde nevoljnici umiru masovno, bez dijagnoze. I dr. Kon izjavljuje juče da je u Srbiji, u junu, tri puta više ljudi preminulo od kovida nego što je prijavljeno. Razlog, problem u informacionom sistemu!Na pomolu je snažan drugi talas pandemije. Broj zaraženih u Evropi i u okolnim zemljama dramatično se povećava. Reporterskim okom snimam ponašanje Beograđana. Moglo bi da se opiše jednom rečju: nonšalancija. Ne primećujem masovniju primenu propisanih mera opreza. Naprotiv. Bar polovina ljudi koji ulaze u autobuse, trolejbuse i tramvaje - ne nosi maske. O rukavicama i bočicama sa sredstvom za dezinfekciju, nema ni govora. Po pravilu, maske nose samo stariji sugrađani, oni koji su dva meseca proveli u kućnom zatvoru. I, deca koja su u septembru pošla u školu.Pitam se: čiji je zadatak kontrola primene ove, obavezne zaštitne mere? Zašto niko ne reaguje?!Jutros na N1 slušam novinarku, našu nekadašnju studentkinju, Biljanu Stepanović, eksperta za ekonomiju. Govori o fenomenu da je većina direktora u javnim preduzećima u v.d. stanju. Kao i vlada koja, od proleća, to više nije zvanično. Svi ti ljudi koji pokorno čekaju da dobiju stalni status, u hroničnoj neizvesnosti, u strahu hoće li biti ozvaničeni, nisu u situaciji da talasuju. I u tome leži deo odgovora na pitanja koja postavljam.Juče sam gledala potresnu izjavu oca preslatke osmomesečne Lane Jovanović, obolele od spinalne atrofije. Lek, genska terapija, koji Lani može da spase život, košta više od dva miliona dolara! Mnogi građani Srbije šalju pomoć, suma se približava traženoj. Lanin otac Dimitrije jedva govori od uzbuđenja, zahvaljuje se, svestan je koliko se ovde teško živi. Ovaj slučaj ispunjava me optimizmom: u stanju sveopšte letargije ovo je svetlo, još smo u stanju da reagujemo.Knjigu koju sam pažljivo čitala ovih dana potpisuje Bil Brajson, Amerikanac koji živi u Engleskoj, autor više briljantno napisanih, duhovitih bestselera. Brajson reporterski svedoči o promenama kojim moderni svet razara sopstvenu baštinu agresijom vrlih, novih investitora. Telo - vodič za vlasnike, neverovatno je uzbudljiva, ''hranljiva'' Brajsonova priča o ljudskoj mašini, našem organizmu i o onome što se u njemu dešava.''Saznao sam da smo beskrajno komlikovaniji i čudesniji, a često i zagonetniji nego što sam ikada pretpostavljao. Zaista nema neverovatnije priče od one koja govori o nama.''- kaže autor.Knjiga se završava zaključkom da je: ''Osmog januara 2020, Njujork tajms objavio članak iz Hong Konga pod naslovom 'Kina identifikovala novi virus koji izaziva bolest nalik upali pluća. Identifikovana kao novi tip koronavirusa, bolest se javila u Vuhanu, gradu od 11 miliona stanovnika u istočno-centralnoj Kini, i od nje se razbolelo za sada 59 ljudi otkad je prijavljen prvi slučaj u decembru'.Za proteklih devet meseci stigli smo do brojke od milion preminulih! A, i dalje tako malo znamo o ovoj bolesti koja je promenila svet. Naša jedina odbrana je – da o njoj budemo dobro informisani.I, da se sami čuvamo.