Ovo je deveti put od kada se, u produkciji agancija Fabrika i neumorne dobrotvorke i humanistkinje Vesne Mandić, biraju IZUZETNE LIČNOSTI GODINE. Taj, sada već pokret za promociju ličnosti koje oličavaju najviše ljudske i društvene vrednosti, najlepše i najreprezentativnije lice Srbije, rastao je u poslednjoj deceniji, u konkurenciji sa svojom suprotnošću - sa glasnom većinom koja nameće populističke metode borbe za opstanak i jeftino samoreklamerstvo.
Prethodnih godina imali smo prepuna gledališta, kao ono u Narodnom pozorištu, koja su pozdravljala laureate. Svaki put nas je iznenađivao relativno mali odziv tog događaja u medijima. Nismo im, valjda, bili dovoljno estradni. A među našim laureatima bilo je vrhunskih sportista kao Novak Đoković, Ana Ivanović, Nataša Kovačević… Vrhunskih umetnika kao Nemanja Radulović, Bojan Suđić, Miljan Kljaković Kreka… Vrhunskih naučnika kao Gordana Vunjak Novaković, Gordana Popović, Dubravka Stojanović… Vrhunskih novinara kao Olja Bećković, Peca Popović, Zoran Kesić, Tamara Grujić… Vrhunskih dobročinitelja kao Madlena Cepter, Renato Balestra, Branka Veselinović… Uzornih porodica – Dugalić, Marušić, Ejdus, Udovićki – Šerbedžija, Mićalović – Ćetković, Veletanlić – Hadžimanov… Humanitarnih, sportskih, obrazovnih, privrednih organizacija i institucija kao Lice ulice, Odbojkaška reprezentacija Srbije, Matematička gimnazija…
Članica sam (predesednica) žirija koji čine 23 nezavisna intelektualca među kojima su akademici, profesori univerziteta, renomirani umetnici, pisci, dizajneri, novinari, sportisti… Činilo nam se da će izbor Izuetnih ličnosti za prošlu, 2020. godinu, biti samo još jedna nemoguća misija. Stvarnost nas je, kao toliko puta do sada, demantovala. Vremena velikih kriza iznedruju velike ličnosti. Pa su tim „Zdravstvenih radnika iz crvenih zona u kovid sistemu“ i „Mladi lekari volonteri udruženja Aktilum iz Niša“ ovoj manifestaciji dali novu dimenziju čovečnosti kao primeri požrtvovanja, nesebičnosti i humanizma bez granica. Porodica Jelić (YU grupa) i umetnici Svetlana Bojković i Željko Lučić primeri su profesionalnog uspeha, trajanja i ljudskog integriteta koji služi za ugled, a prof.dr Aleksandar Kavčić – Izuzetna ličnost 2020.godine – uzor je kako naučnik najviše, svetske klase, koji živi i radi u Americi, može da unapredi i poboljša svoju zrmlju, Srbiju, insistirajući da je „obrazovanje ključ njenog napretka“.
Odlazak na dodelu priznanja ’’Izuzetnim ličnostima’’ na Kolarac bio je naš prvi izlazak u javnost, među ljude, u nekoliko poslednjih meseci. Naš život se u pandemiji sveo na pusto ostrvo, na rad od kuće, na odlazak u samposlugu na ćošku i na veeeeliku šetnju po obližnjem parku Tašmajadan. Ovaj događaj, dodela priznanja Izuzetnim ličnostima, izgledao nam je kao ozbiljan izazov: trebalo se prikladno, malo elegantnije obući posle toliko vremena, voziti se taksijem, što smo u međuvremenu izbegavali, sresti se sa prijateljima, kolegama, poznanicima koje nismo dugo videli. A pridržavati se propisanih mera. Upozoreni smo da u periodu između dve vakcinacije ne bi trebalo da ugrozimo zdravlje. Razmišljali smo da li da Zdravko ide na dodelu priznanja. Kolebali smo se, on mi je više puta rekao da će poći ako meni to nešto znači, ubeđivala sam ga da će se Vesna Mandić razočarati ako ne dođe. A nisam bila sigurna da li je bezbedno da ide. Nisam insistirala, ali sam kao poslednji argument dodala: „Ma pođi da mi čuvaš tašnu dok sam na pozornici“. „E ako je to u pitanju, onda više nema dileme. Biću čuvar tašne u zimskom periodu“.
Ustvari, kao što kaže i Karl Uve Knausgor u knjizi mini eseja U zimu – drugi ljudi su mi potrebni, njihovo odsustvo me je kidalo i mučilo. Šta je to, pita se ovaj tiražni autor, procurilo u prostor koji je ranije popunjavalo društvo, potreba za društvom? Bili su to nedruštveni događaji. Jednako bogati i složeni, samo sasvim drugačije prirode. I ma koliko novi virtuelni svet, sa kojim naša deca odrastaju, bio zarazan zbog toga što zadovoljava potrebu za brzim odgovorom i reakcijom, koju smo ranije očekivali od ljudske komunikacije, potreba za drugim ljudima se podiže i podivlja u našoj unutrašnjosti kao životinja zarobljena u kavezu.
Dodela priznanja je bila puna uzbuđenja. A vrhunac je nastao, kada je Aleksandar Kavčić progovorio reči zahvalnosti koje su mnogima u dvorani a i laureatu izazvale suze. Desilo se nešto što se retko događa danas u Srbiji a što pokazuje da ona može imati bolje lice. Svi ti utisci liče mi na svojevrsnu gozbu ljudskosti koja nema cenu.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare