Paviljon Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca za Svetsku izložbu u Barseloni 1929. godine, jedan od najznačajnijih radova pionira srpske moderne u arhitekturi Dragiše Brašovana, razmontiran je nakon te smotre i dugo se verovalo da su jedina svedočanstva o njemu sačuvana samo na nekoliko fotografija i u napisima ondašnje štampe. Međutim, arhitekta Dario Čupić i istoričar umetnosti Milan Poznanović su nakon višegodišnjeg istraživanja došli do materijala koji im je omogućio da rekonstruišu ne samo spoljašnji izgled, nego i enterijer paviljona.
– O paviljonu je jako malo sačuvane dokumentacije. Svega je par fotografija bilo sačuvano, koje su se pojavljivale u akademskim krugovima i na forumima među ljudima koji su se bavili istorijom Beograda. Tako sam i ja saznao za taj objekat, jer to kao student arhitekture nisam ni imao prilike da čujem na predavanjima. I stručna javnost se jako malo bavila tim paviljonom, koji je veoma bitan za istoriju međuratne arhitekture, jer predstavlja na neki način prekretnicu, kao prvi objekat koji je zvanično postigao međunarodni uspeh. I predstavlja ono što su Dragiša Brašovan i mlade arhitekte okupljene oko grupe „Gamp“ (Grupa arhitekata modernog pravca) pokušali da uvedu u Srbiju kao modernu arhitekturu – priča Dario Čupić, uz Milana Poznanovića koautor izložbe „Misterija Brašovanovog paviljona iz 1929. godine“, koja se može videti u Muzeju nauke i tehnike u Beogradu.
Da bi se razumelo genijalno rešenje Dragiše Brašovana za paviljon u Barseloni, potrebno je otići malo dalje u prošlost, u vreme Prvog svetskog rata. Nemačke podmornice tada su desetkovale brodove britanske trgovačke mornarice i Ostrvu je zbog toga zapretila i nestašica hrane. Pošto je brodove bilo nemoguće sakriti na otvorenom moru, trebalo je nešto učiniti da se posadama podmornica makar oteža torpedovanje. Tu sa svojim rešenjem uskače slikar Norman Vilkinson, tada dobrovoljac u Kraljevskoj ratnoj mornarici, i predlaže da se brodovi kamufliraju, ali ne pokušajima da budu manje vidljivi, nego naprotiv, da se njihova vidljivost pojača optičkim iluzijama (poznatim od tada kao „razl-dazl“) i time protivnik bude zbunjen.
To rešenje dobro je došlo i Brašovanu pri projektovanju paviljona Kraljevine SHS za Svetsku izložbu u Barseloni.
“Brašovan je zamislio paviljon kao apstraktni brod koji svojom kamuflažnom postavkom crno-belih traka pojačava svoju vidljivost u datom kontekstu. Ova zajednička strategija opsene „razl-dazl” brodova i Brašovanovog paviljona mnogo je bitnija od pukog vizuelnog traženja formalne fizičke sličnosti (koja doista i postoji). Vilkinsonovi kamuflažni brodovi mogu biti premisa, polazna tačka, okno kroz koje se ulazi u dubine rudnika znanja i razumevanja stvaralaštva Dragiše Brašovana. Naš paviljon se, poput Vilkinsonovih brodova, služio teorijom kubizma, umetničkog stila koji je u to vreme već uveliko ušao u sve pore društva. Upravo kroz paviljon u formi kubističkog broda, Brašovan je na dvostruki način odao počast zemlji domaćinu – kroz kubizam, čiji je otac bio slavni španski slikar Pablo Pikaso, i kroz asocijaciju paviljona na brod, odajući tako počast bogatoj pomorskoj istoriji Španije i samoj Barseloni kao lučkom gradu“, pišu autori izložbe u katalogu.
Pored Pariza, drugi važan centar kubističke umetnosti bio je Prag, gde se razvio takozvani rondokubizam i Brašovan se sa njim upoznao upravo preko čeških umetnika i časopisa „Stavba“ (o čemu će kasnije posebno biti reči).
„Gde god da smo se oko objekta nalazili, vešta manipulacija komponovanja fasade negirala je centralnu tačku iz koje se objekat posmatra, odnosno tradicionalna centralna perspektiva bila je dekonstruisana. Ni iz jedne tačke posmatranja slika u oku se nije poklapala sa onim vizuelnim iskustvom koje je realno trebalo da doživimo. Zahvaljujući optičkoj iluziji, neki elementi fasada nisu bili na onom mestu na kojem su se zaista i nalazili – Brašovan je stvarao za oko, a ne za metar. Ove kubističke iluzije ostvarene su pomoću nekoliko elemenata, a pre svega na centralnoj vertikali iznad ulaza u paviljon putem lažnog ugla prelamanja horizontalnih traka (što je za posledicu imalo da se vertikala pomoću optičke varke vizuelno uzdiže mnogo više nego u realnosti, a pramac paviljona izgledao je mnogo oštrije), kao i transparentnošću i refleksijama na velikim površinama staklenih prozorskih otvora (što je za posledicu imalo zbunjujuće refleksije nastale usled postavljanja zidova pod uglom od 60 stepeni)“, opisuju autori izložbe paviljon.
Paviljon je bio postavljen na zvezdastoj osnovi, pa se Čupić i Poznanović pitaju i da li je Brašovan, sposoban za improvizacije i vešt u komponovanju, inspiraciju za to našao u osnovi plana obližnje tvrđave Monžuik, s obzirom na zvezdasto rešenje njenih bedema.
Zanimljivo je da je, zarad ideologije integralnog jugoslovenstva koju je tada forsirao kralj Aleksandar, spoljašnjost bila poverena timu iz Beograda, a uređenje unutrašnjosti njihovim kolegama iz Zagreba.
Na osnovu fotografija je bilo donekle lakše rekonstruisati njegovu spoljašnjost, ali je sa enterijerom to bilo mnogo komplikovanije.
– Moja tema bila je digitalna rekonstrukcija paviljona u okviru bavljenja ukupnim opusom Dragiše Brašovana. Pored još nekih objekata koji nisu sačuvani, poput paviljona u Milanu, bavio sam se rekonstrukcijom paviljona u Barseloni, jer je bilo sačuvano samo par fotografija. U monografiji o Brašovanu Nikole Dobrovića iz 1965. godine (a posebna je priča zašto ona nikada nije objavljena) komentariše se spoljni izgled paviljona, dok zbog nepostojećih planova i fotografija se ne može ni govoriti o njegovoj unutrašnjosti. Smatralo se da su te slike izgubljene zbog građanskog rata u Španiji, koji je usledio ubrzo nakon tih događaja. Osnovni korak je bio da smo iz španskih arhiva uspeli da pronađeno fotografije, što je bio poseban istraživački postupak, jer su sad mnoge arhive digitalizovane. Najveći broj fotografija smo pronašli koje su nam objasnile položaj paviljona, gde je tačno bio, njegovu okolinu, a na kraju i slike enterijera koje su sada po prvi put ekskluzivno predstavljene javnosti. One prikazuju i razjašnjavaju sve ono što su pretodni istraživači nagađali na osnovu komentara novinara. Stanislav Vinaver je, na primer, pisao o tom paviljonu i opisao je enterijer, ali to su samo tekstualni opisi. Sada je to konačno, zahvaljujući fotografijama koje smo ekskluzivno prikazali na ovoj izložbi, moguće to i videti – kaže Čupić.
…
Feljton je inspirisan izložbom “Misterija Brašovanovog paviljona iz 1929. godine” u Muzeju nauke i tehnike autora arhitekte Darija Čupića i istoričara umetnosti Milana Poznanovića.
Sutra: Veze sa Tomom Rosandićem
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare