"Budimo odgovorni, uključimo se u akciju Sakrij babi ličnu kartu"! – duhovita, anonimna objava na mrežama. Direktna aluzija na nazadnjaštvo starijih sugrađana, "baka i deka" kojima treba pomoć i zaštita države, dotacija u vidu džeparca.
A onda mi stiže druga objava, gotovo krik: „Aman više s tim bakama i dekama, pa ne mogu oni Miloševićevi da žive 120 godina. Ovo su drugi, ovi su rušili Miloševića, ovi su odrasli na Bitlsima, ovi pamte Đinnđića, ovi će izaći da ruše Vučića, to je jedina generacija koja je okusila demokratiju, ona će izneti izbore. Omladina je problem, omladina vaspitavana na Pinku i Hepiju, apolitična, botoksirana, dezorijantisana… A bake i deke idu u svoju poslednju bitku za demokratiju.
Mnogi citiraju Pecu Popovića u Utisku nedelje: „Ovo su poslednji izbori u mom životu. Ja biram zemlju u kojoj ću da umrem. Ja više nemam pravo da mislim o zemlji u kojoj ću lepo živeti. Voleo bih da živim o zemlji o kojoj sam sanjao. Zemlji razumevanja, tolerancije i zemlji nade. Moja nada je da se nadam da ću umreti u normalnoj zemlji“.
Pa mi na pamet pada dilema iz burleskne tragikomedije Semjuela Beketa „Čekajući Godoa“ u kojoj se Vladimir i Estragon premišljaju da li da se bese ili da i dalje čekaju jer nemaju konopac. Žure da stignu na zadnju stranu novina: „Ne još stari moj. Ali radim na tome“.
Citat je iz knjige „Treće doba“ ( Geopoetkia, 2022. ) Majlis Besri, koja je dramatične 2020. godine osvojila Gonkurovu nagradu za prvi roman. Francuska spisateljica ( 40 ) napisala je delo o poslednjim danima Nobelovca Semjuela Beketa u domu za stare „Treće doba“ u Parizu, gde se pisac, na kraju života, poigrava uspomenama kao jedan od sopstvenih, beketovskih likova. Seća se drugog svetskog rata u kome je učestvovao, a slike kao da su današnje, ukrajinske: „Ruševine rata – krhotine iskrcavanja, julske bitke. Sen Lo je velikodušno dočekao bombe. Na svoja leđa je primio celokupnu bedu. Sen Lo ispod vatrometa. Pozornica torpeda i ponovnog osvajanja…Šut, pepeo, ruševine. Nema ničeg goreg od pepela – prah koji je ponovo postao prah, krug pakla. Šljaka progutane civilizacije plutala je na površini crnkaste bare. Lične stvari, jedina obojena tačka: plavi radni prsluci, smeđe čizmice, proburažene pletene stolice. Kamen je bio napukao. Kraljevstvo gušterova. Sen Lo uništen. Dvedeset pet posto“…
Pitam se: hoće li Godo ikada stići? Šta kaže pesimista Beket na kraju drame?
Vladimir: Onda, idemo?
Estragon: Idemo!
Napomena pisca: ( ostaju na mestu ).
P.S. Na tri naslovne strane srpskih nedeljnika: Pisac Peca Popović (1949.), Profesor Vladeta Janković (1940.), i ugledni svetski ekonomista Branko Milanović (1953).
Nismo otpisani?!
Bonus video: Peca Popović – Ja sada biram zemlju u kojoj ću umreti
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar