Piše Milena Marjanović: Odlučujući momenat Goranke Matić

Kao i većina našh fotografa i Goranka Matić se silom prilika okušala u različitim žanrovima. Bavila se lajf fotografijom, novinskom, portretnom... Međutim, ono što je čini osobenim autorom je, pre svega, njena radoznalost koja nema granice; zatim beskompromisnost - tuđa volja za nju ne postoji; i nijansirana tolerantnost koja je rezultat lakog uspostavljanja komunikacije. Iz ovoga proizlazi - na delu - spontanost "odlučujućeg trenutka" koju uspeva da uhvati bilo da snima portrete i koncerte, ili turbulentna zbivanja na beogradskim ulicama, od "9.marta" preko antiratnih skupova do studentskih protesta i demonstracija.

"Odlučujući trenutak" je onaj koji najrečitije oslikava realnost u tipičnom okruženju. To nije ključ za njenu tajnu žanrovski raznorodnog, bogatog opusa s neviđenim brojem kultnih fotografija, već opšte mesto. Formulisao ga je legendarni fotograf Anri Kartije-Breson, 1952. godine, u svojoj knjizi "Images de la Sauvette".Tražeći adekvatan naslov za američko izdanje ovog kapitalnog dela (neki ga nazivaju fotografskom biblijom), urednici su predložili da to bude "The Decisive Moment”. Izvučena iz konteksta, ova sintagma ne poručuje ništa naročito. Život se sastoji od odlučujućih trenutaka - niza izbora u određenim momentima koji određuju naš put. Međutim, u kontekstu fotografije, “odlučujući momenat” označava koncept. Nudi nam bitnu mada varljivu šansu da možemo biti brži od života. Dopušta da verujemo u slučajnost, u neku vrstu magičnog trenutka u kome se sve kockice slože, koji nagoveštava onu čudesnu iskricu, okidač koji bljesne "to je to, sad!".

Rečima autorke, koje ujedno objašnjavaju naslov njene izložbe : "Naučila sam na gužvu još od rok koncerata, laktanja sa fotoaparatom, na koji način u metežu uhvatiti ključni momenat, pojedinca i gomilu. A sve se tada učilo kroz simbiozu sa drugima i kroz praksu na terenu."

Tragajući za odlučujućim trenutkom, ili bolje reći odlučujućim trenucima, Goranka Matić identifikuje emotivni i formalni vrh svojih opservacija. Kao pažljivi posmatrač, ona je, zapravo, hroničarka vremena, s jasno zauzetim stavom, bez simulakruma, što je za njenu fotografiju najvažnije, jer fotograf bez ličnih motiva stvara mimetički surogat.U profesionalne vode ušla je u vreme Titove smrti, fotografišući beogradske izloge u kojima su za poslednji ispraćaj Maršalu postavljani njegovi portreti. Bio je to njen prvi fotografski angažman. Tokom osamdesetih slikala je mnoge beogradske bendove, od Idola, za čuveni album “Odbrana i poslednji dani”, do Ekaterine Velike, Zorana Kostića Caneta, frontmena “Partibrejkersa”, Dušana Kojića Koje, vođe “Discipline kičme”, Momčila Bajagića… Godine koje su usledile donele su joj, između ostalog, status fotografkinje beogradske umetničke scene, panka, Novog talasa i popa.

Za izdavače Vreme knjige / Stubovi kulture godinama je radila portrete pisaca, a onda su je promene u zemlji iz sfere umetnosti odvele u aktuelnu politiku, a preko nje i u političko nasleđe čiju je fabulaciju, kao aktualizaciju prošlosti kroz sadašnjost, prepoznala u zidnim slikama izvedenim prema likovnom konceptu i kartonima Krste Hegedušića u Spomen-kući Pete ofanzive, na Tjentištu. Tako je nastao njen impresivan autorski projekat “Tiho teče Sutjeska”, smisaona pripovest koja svedoči o eks-ju identitetu i samoviđenju.

Retrospektivna izložba Goranke Matić oslikava njenu emotivno angažovanu priču kroz vreme, u kojoj provejavaju intimni snimci njenih prijatelja, i njenih ličnih odluka da u određenom trenutku bude na pravom mestu. Prepoznajući u sebi nužnu `zdravu` tremu bez koje nema samokritičnosti, fotografkinja nas, posredstvom dinamične postavke, zapljuskuje istinom koja navlači dilemu: da li je sve bilo uzalud?