"Telo Hristovo/Corpus Christi" i "Mater"
Trećeg dana ovogodišnjeg Festa stiže vest sa završnice Berlinala: „Otac“ Srdana Golubovića, koji je u visokom stilu otvorio Fest, osvojio je dve značajne nagrade u Berlinu, nagradu publike i Nagradu ekumenskog žirija. Posebno je značajna ova druga, jer se Ekumenski žiri stavlja ravnopravno uz zvanični i žiri FIPRESCI. Ekumensku nagradu su pokrenuli flmski autori i intelektualci za vrhunsko delo koje dodiruje duhovnu dimenziju naše egzistencije. Uvedena je u Lokarnu 1973. a na Berlinalu 1993. I ima je samo na vrsnim festivalima.
I dok se i na najznačajnijim festivalima događa da se glavne nagrade zvaničnog žirija ponekad dodeljuju po nekom uzgrednom ključu, s naklonošču prema domaćoj kinematografiji, moćnoj producentskoj kući ili iz sentimentalnih (ali i privatnih) razloga, Ekumenski žiri je apsolutno nezavisan i kad se u Kanu, Berlinu i Veneciji dodele nagrade, ja najpre pogledam šta je uradio Ekumenski žiri. Oni nikad ne omanjuju.
Pogledajte na guglu liste nagrađenih: neki kanski, venecijanski ili berlinski nagrađeni zvaničnim odličjem su davno zaboravljeni, dok odluke Ekumenskog žirija uvek imaju zlatni odblesak.
Zato nagrada našem filmu „Otac“ (Srdan Golubović) blista svim sjajem. I filmski svet je to sve prepoznao.
Poljski film „Telo Hristovo/Corpus Christi“ (115min.) je dramatična priča koja nas uvodi u popravni zavod (surovi uslovi, nasilje među zatočenicima, od vaspitnog obećanja nema govora). Ali unutar zavoda postoji i služba Gospodu i mladi Danijel, jedan od kažnjenika, prepozna da je možda jedini spas da nakon kazne ode u katoličko semenište. Što je sa kažnjeničkom prošlošću naprosto nemoguće. Pošto je dobio uput za radnika u drvari seoca daleko od Varšave, došavši tamo i otkrivši da seoski paroh iščekuje mladog pomoćnika, Danijel svojim šarmom i magnetskom energijom uskoči na to mesto. Deluje izvanredno ubedljivo, meštani ga oberučke prihvataju posle parohove iznenadne smrti. Lokalni moćnici ne uspevaju da ga upletu u sitne koruptivne radnje, tvrd je to orah, a ni obližnji biskup nije siguran da će uspeti da ga upregne u svoj lukrativni biznis sa tajkunima. Uskoro stiže i jedan od njegovih nekadašnjih pajtosa iz doma, pokušava da ga uceni. Danijel se odupire koliko može, ali posle surovih obračuna, ponovo je u popravnom domu. Ipak, kao sveštenik.
Reditelj Komasa oblikuje ovu surovu dramu izvanrednom stilskom fakturom, u duhu ranog poljskog filma iz pedesetih prošlog veka (Vajda, Kavalerovič), a nosilac glavnog lika Bartoš Bjelenija stvara mentalni luk od kažnjenika sumnjive prošlosti do zastupnika jevanđeoskih vrednosti na neviđen način. Veliki film, ostvaren u tamnim tonovima film-noara, i precizna dijagnoza sveta ogrezlog u korupciji, kompromisima i mentalitetu „veži konja gde ti aga kaže“.
Film dotiče okosnicu životne staze majke i kćeri, ali celokupni ljudski ambijent deluje i zabavno jer u tom kršu bez oštrog duha se ne opstaje. Pavlović suptilno gradira priču ka neumitnom kraju, držeći na oku neprekidno majčinu očajničku energiju i ćerkinu trpeljivost da ne povredi majku. Pri kraju, kad se pojavi lokalni sveštenik da podari poslednju pomast, ovaj ohrabruje umiruću da nema razloga tuzi: ona upravo ide u carstvo nebesko, gde je čekaju najmiliji, a i lepše je tamo nego ovde na zemlji! Divna uteha, žao mi je što sam agnostik.
Ovaj skladno zaokružen film ipak nose Darija Lorenci (Jasna) i majka Ana (Neva Rošić) skalom emocija i prelaza od tuge u laku nadu kakva se retko susreće u savremenom filmu. Oskarovski, nemam drugu reč.
Počeo sam napomenom o sjaju ekumenskih nagrada. Neće me iznenaditi ako oba filma u svom budućem festivalskom životu dobiju i ovo vrhunsko priznanje.