Piše Milan Vlajčić: Vapaji potopljenih duša

Odličan početak, prvih osam filmova koje sam dosad video nesumnjivo pripadaju gornjem domu današnje svetske ponude. Već sam čuo neka gunđanja (festivali to neguju, demokratija, uvek korisno) da Fest sve više liči na beogradski Festival autorskog filma iz novembra protekle godine.To nije zamerka već velika pohvala, jer je samo u prvoj deceniji svog postojanja "Hrabri novi svet" mogao da računa na državnu pomoć, da odabrane filmove iz protekle godine drži „na ledu“ sve do Festa. Od tada su se promenile države na ovom delu Balkana, uvozni ugovori sada podrazumevaju da najveći producenti zahtevaju istovremeni ulazak u bioskope, u Holivudu, Beogradu i Seulu.Zato je normalno i blagodetno da Fest u novijim vremenima sve više zahvata u prostore malih autorskih projekata, art-haus filmova, šireći svoje horizonte za tzv. male kinematografije (naravno, male ne postoje, zar turski, rumunski, južnokrejski filmovi pripadaju „malima“?)U tom smislu, pravi presedan je ono što je umetnički direktor Jugoslav Pantelić izjavio u jednom čitanom interjvuu. Kazao je da mu je žao da nije mogao da ponudi remek-delo mladog ruskog reditelja Kantemira Balagova „Pritka“. Džentmenski potez. Film je sa ogromnim uspehom već prikazan na FAF-u krajem prošle godine. Srećom, tu je, gledaćemo ga ponovo ako nam se ukaže prilika.Snimljen u crno-belom hromatskom formatu (izvrsna fotografija, oskarovska, Džarina Blaškea, imao nominaciju za Oskara u svojoj kategoriji), film „Svetionik“ (109 min.) je fascinantna drama oslonjena samo na dva junaka, zaduženih da održavaju svetionik, negde usred okeana. Stariji, iskusni pomorac, hrom zbog pritiska godina, i mlađi koji tek stiže kao pomoćni radnik, istog su imena Tomas, ali različitih sudbina. A te sudbine će ubrzo iskrsnuti u neumitnim razgovorima, u kojima se povremeno govori o sudbini svetionika: spasava, ali i označava tragedije nemerljivog broja potopljenih duša. Njihove replike, pogotovu starijeg, imaju biblijsku patetiku i osvetljavaju mitologiju pomorstva, brodovlja i brodoloma (ima tu pozajmica iz „Mobija Dika“ Hermana Melvila, „Robinsona Krusoa“ Danijela Defoa).https://www.youtube.com/watch?v=Hyag7lR8CPAUbrzo, pritisnuti oskudicom svake vrste i zamornim obavezama održavanja složene mehanike svetionika, počinju žestoka prepucavanja i fizički sukobi. U tom dramskom luku stižemo do horora na malom prostoru, mračnih halucinacija i borbe na život i smrt. Od kafkijanske ugroženosti i beketovske atmosfere nepovezanih replika koje ne vode ničemu, film se u završnici pretvara u „posmrtni ples udvoje“. Izvrstan scenario potpisuje reditelj Robert Egers, a nosioci glavnih i jedinih uloga (sem nekoliko uzgrednih, somnambulnih vizija erotskog naboja) Viljem Defo i Robert Patinson ostvaruju najbolje uloge svog života (dosadašnjeg naravno, jer pred njima je bolji deo budućnosti).„Svetionik“ je na festivalima u Kanu i Dovilu osvojio vrhunske nagrade FIPRESCI međunarodnih kritičara. Što kažu ovi novokomponovani: „Must!“Drugi film večeri, američki „Dajte mi slobodu“ (110 min.) takođe uslovno govori o „utopljenim dušama“, ali u drugačijem životnom kontekstu i, što je još zanimljivije, u neodoljivom humorističkom registru. Mladi reditelj ruskog porekla Kiril Mihanovski gradi neodoljivu priču o ruskim doseljenicima, koji su na ovaj ili onaj način stigli u zemlju obećane slobode, da ostvare delić „američkog sna“. Oni nisu „utopljene duše“, ništa od obećanog sna nisu dobili, žive u jednom sirotinjskom domu u predgrađu Viskonsina, ali su preneli svoj deo matične kulture, legendarna harmonika, pevaju gde god stignu, čak i na groblju, drže časove klasične muzike nesrećnicama iz susedstva...U fokusu naracije je mladić ruskog porekla Vik (Kris Galust) koji živi od prevoza hendikepiranih osoba. I tog dana, on kreće u složene zadatke, na određenim tačkama preuzima svoje pacijente, ali u njegovom staništu umrla je ruska ženska duša, okupljene starice i starci uspeju da ubede Vika da ih poveze usput do udaljenog groblja. Kreće ovaj bus kao „firma Krstić“ i - ništa ne ide po planu. Prepreke na putu, protesti kao u našoj opipljivoj blizini, u autobusu harmonika održava nivo zabave, smenjuju se urnebesni prizori (uvek u dobrom duhu, nikad cinično), dvorana se tresla od smeha. A jedna scena me je oborila: kad konačno stignu na groblje, sve je već ukopano, u počast pokojnici ožalošćena porodica otpeva nešto uz harmoniku, počne urnebesni oproštajni govor jednog od „ožaloćenih“. A onda im grobari otkriju da je dotična ruska duša sahranjena stotinak metara dalje.https://www.youtube.com/watch?v=YR8nVCExVo4Ništa zato, povorka se preseli na novo grobno mesto, ritual se ponavlja!Ovakvu brzometnu humorističku vrtešku nisam video još od „Producenata“ Mela Bruksa. Vraćao sam se sa prijateljem kroz grad, a natušteni prolaznici koji su videli dva nasmejana starija gospodina, verovatno su pomislili da smo pobegli iz nekog mentalnog azila.