"Monos" i "Mrtvi ne umiru".
Skupljači emocija – lep i poetičan slogan 48. Festa uvodi nas u filmsku ponudu koja liči na svet oko nas, posvuda: mračan, prepun nepravde, nasilja i slutnje zlokobne budućnosti. Ogledalo nkad nije krivo, ni u bajci, ni u autorskim projektima. Stotinak filmova u osam dvorana širom grada, veliki izazov, poziv na filmsku gozbu (sugestija švedskog stola, oprezno, uvek, sa takvom ponudom). Ako bi čovek hteo da sve to gledalački obuhvati, bilo bi potrebno da vidi deset projekicja dnevno – nemoguća misija! Iskustvo ovog potpisnika kaže da je četiri filma dnevno – gornja granica, pa čak i posle nekoliko dana, valja olabaviti ritam, kad počne da se muti slika u glavi… Ali svako neka čuva sebe kako zna i ume.
Veliko iznenađenje nam je priredio film kolumbijskog autora Aleksandra Landesa „Monos“ (102 min. koprodukcija: Kolumbija, Argentina, Holandija). Mračan i krajnje intrigantan distopijski triler o paramilitarnoj skupini dečaka i devojčica koji usred neke divljine, sa opasnim automatskim naoružanjem (iz kojeg se sa infantilnim hedonizmom puca nasumice, a potom i međusobno, prilikom sukoba mišljenja), izvode čudne rituale. Povremeno preko radijske veze stižu zastrašujuće naredbe, dok celokupna atmosfera treninga mladih komandosa podseća na zastrašujuću manipulaciju iz vremena stvaranja „hitlerjugenda“.
Krenulo se korišćenjem dramaturške matrice nalik na onu iz Goldingovog „Gospodara muva“ i Kubrikove „Paklene pomorandže“, ali reditelj Landes (radeći po sopstvenom scenariju), uspeva da se izdigne iznad poigravanja pozajmljenim stereotipima, i da, uz zlokobnu, vagnerovsku muzičku partituru Mike Levija, razvija surovu priču u kojoj nema slutnje o razlici između dobra i zla. Povremeno, kao u pomenutoj „Paklenoj pomorandži“ ima uvrnutog humora, komandant ove tupamaros jedinice je kepec sa nesrazmerno oblikovanim mišićnim blokovima. Jedan od junaka nosi ime Rambo (beskrajno udaljen od tog uzora), a krava od koje žive ima šarmantno ime – Šakira.
Njihove ratničke igre dovode do međusobnog istrebljivanja i gubitka kontakta sa udaljenim naredbodavcem, a na kraju sledi paradoksalan obrt – kao izgubljenu decu u divljini spasavaju ih vojni helikopteri! Taman kad nam se učinilo da je sve pomereno u nesagledivu budućnost, daje nam se na znanje da je budućnost tu, stigla je neosetno. Samo je treba na vreme prepoznati.
Niko to ne shvati ozbiljno, dok se najednom sa obljižnjeg groblja ne pojave zombi pojave njihovih, nekada milih i dragih. Iznenađenje je ogromno, jer dok se napadnuti meštani saberu šta se zbiva, unakaženi i poluraspadnuti leševi nasrću sa nečuvenom snagom na njih i tu leka nema. Ostaju raskomadana tela.
U filmu se još u ulogama dobrih građana pojavljuju omiljeni Džarmušovi glumci, Tom Vejts, Kloi Sevinji, Deni Glover, postoji omaž Hičkokovom „Psihu“ kad nekoliko bezazlenih klinaca uđe u prigradski motel koji zlokobno liči na tvorevinu u kojoj će jedna lepotica biti izbodena u kadi. Pri kraju filma, šerif i njegov zamenik unose samoreferencijalnu ironiju pitavši se da li su uopšte dobili scenario, ili su dobili samo replike svojih likova!
Najveću zabavu donosi lik lokalne učiteljice joge i istočnjačkih borilačkih veština, koja je ujedno i vlasnica gradske mrtvaćnice. Nju sa prepoznatljivom stilizacijom izvrsno igra Tilda Svinton, koja, zahvaljujući svojoj veštini baratanja samurajskim maćem, sa radošću pprihvata upozorenje da zombija možete da porazite samo ako mu otfikarite glavu. Što ona sa tadovoljstvom učini više puta (doslovni citat iz Tarantinovog „Ubij Bila“). I onda nestane u svemiru. Šteta što je to samo i stilski izdvojena epizoda.
Džarmuš je imao i zanimljivije filmove, neka mu se ne zameri što je ušao u zonu kojom vladaju veći majstori.