Piše Maja Uzelac: Nož žica sokić pizza

Čemu služi violina u Srbiji? Pa da se na proslavama udaraju gosti po glavi, šta drugo. Kaže rođaci su se potukli, gost udaren violinom, posle tuče uskočili u tuđi auto i zapalili, osim violine pominje se i nož, a na licu mesta je i forenzika.

Proslava je bila punoletstva, mesto zbivanja Novi Sad.
Šta je violina svirala pre nego što je doživela svoju finalnu upotrebu, ne kaže se. Prema rezultatu iventa – jbg imam nekih pretpostavki, ali dakle ajde nećemo

Jer

Znamo šta se ranije tokom dana sviralo na jednoj drugoj proslavi, za decu nešto manju, tačnije, eto, na kraju četvrtog razreda osnovne. Ovde je lokacija zapravo opet Novi Sad – i sad aj neko nek mi objasni šta se dešava s ljudima iz ravnice, oduvek poznatim po miru, toleranciji, oduvek prožetim i okruženim drugim nacijama – kako smo njih ubacili u svoj napeti maloumni narativ – neće niko da objasni, dobro
Da se vratim na priču

Deca su slavila kraj godine, a sa proslave roditeljima je prezentovan vozić predvođen učiteljicom, na kom sluša se:
Ne volim te, Alija, zato što si balija.
U objašnjenju direktorke – deca su imala slobodu da sama biraju muziku, od buke i egzaltacije učiteljica nije ni čula reči – tako da: sve je u najboljem redu.
U komentarima ispod vesti standardan koloplet spin-doktorske logike: u Srbiji i treba da se srbuje/ u Hrvatskoj su na proslavi puštali ustaške pesme…ali i zanimljivi detalji kao što su: u dvorištu iste škole stoji lepo naslikan grafit Kosovo je Srbija sa sve slikom Kosova u srpskoj zastavi, a deo školskog dvorišta prodat je za teniske terene još pod bivšim direktorom, julovcem koga je vozač dovozio u mercedesu.

Dakle, pokrili smo vestima iz jednog jedinog dana muzičko odrastanje dece sa 10 i 18 godina – ako sam propustila neko vrtićko takmičenje s temom Himna Ratku ne morate mi javljati, mogu lepo da zamislim
i da nas usput zamolim da se ozbiljno i sistematično kolektivno zapitamo:

Šta koiqrac više?!?!??

Šta hoćemo od te dece i koji nam je plan za njih?
Šta je sve moguće trpeti i na šta ćemo još sve klimnuti glavom Važi.

_

Msm okej, da –
Treba reći
Evo mi smo u svoje vreme u vrtiću slušali Kolibri, a na maturi Stone Roses
I šta je od nas nastalo? Čisti fejl, ljudi očito nesposobni da shvate stvarnost u kojoj žive
Slabići izbezumljeni na pomen – okej, 2-3 pomena – bombe u školama gde šalju decu, užasnuti nevinim Nož-žica-sokić-pizza vozićem predvođenim veselom učiteljicom, rastuženi slomljenom violinom
Zabrinuti za školstvo, društvo i planetu

Nikom potrebni.
Samo prepreka na putu sigurne budućnosti pesmom vođene
putevima napretka
…
Itd.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Bonus video – „Betoven maraton“: Podvig Beogradske filharmonije: Jelena Milašinović, Dušan Petrović, Nemanja Belej