Knjiga poezije “Privremeni boravak” u dominantno crvenoj boji edicije Element Arhipelag donosi detalj s fotografije usnimljene na ulicama Melburna, gde sam imala priliku da boravim tri meseca pre neku godinu, otkrivajući jedan zaista novi svet, sve sa onim iracionalnim osećanjem da se tu stoji naopačke.
Piše: Jasmina Topić
To je bila jedna od tri predložene varijante za knjigu, ali kako uvek postoji taj elementus misteriozus u poeziji, tako je upravo ova “ulična” fotografija izborila mesto kao ta. Na fotografiji je jedna od sporednih ulica CBD-a ili poslovnog distrikta Melburna, po naški strogog centra grada, iako izgledom pre podseća na sumnjivo predgrađe. Reč je o tome da su velike ulice te koje su reprezentativne, a ove male i sporedne (na eng. lane) najčešće budu tzv. zadnji izlazi odnosno ulazi za osoblje ili isporuku, a često su bile iscrtane i grafitima. Ponekad, u nekoj od ovih uličica, iznenadi ljudska vreva s nekolicinom prodavnica brze hrane, kao što, uostalom, gradski centar podseća na veliku svetsku kuhinju u kojoj se ukrštaju mirisi hrane s mnoštvom ljudi različitih rasa. Povremeno sam imala utisak da je ceo grad veliki restoran i da se u Melburnu sve neprestano vrti oko hrane, a iako na prvi pogled nema veze, pogled na fotografiju me i na to podseća.
“Privremeni boravak” ilustruje, dakle, detalj jedne od tih ulica u kojoj je nekad bila radnja za potrebe Univerziteta RMIT, i to očigledno onog koji ima veze s umetnošću, nazivi su jedva vidljivi ali mogu se uočiti kao “Campus store“, “has moved“ itd. Ostatak fotografije pre izgleda kao raspala balkanska ulica, nego ulica zaista čistog i urednog Melburna, ali možda je to upravo ono što mi je i privuklo pažnju. Detalj koji se izdvaja na fotografiji je devojčica s kišobranom dok drži ruku deteta, ali se ono ne vidi, a sam izgled slike podseća na lik Meri Popins. Devojčica je možda i starija sestra, ili majka, teško je razaznati pa je stoga ostavljeno mašti posmatrača. Isto tako, uvek ću se pitati kako izgleda taj drugi lik, je li dečak ili devojčica, da li njih dvoje/dve pozivaju na igru ili kreću na put. Da li je to onaj brižni pokret koji zaštitnički stavlja pod kišobran zbog jakog australijskog sunca ili kiše što je tek počela da pada? Klima Melburna je takva da su obe situacije moguće u istom danu. Dve podloge za grafite deli betonska terasa, i dok je prva u svetlosivim tonovima, donjem svetu pripadaju senke (kako i inače biva) gde se među teško vidljivim natpisima izdvaja opet ženski profil, vidljive gornje polovine lica, gledajući jasno i otvoreno u tu neraznatljivost natpisa, a iza nje je tama ulaza bez vrata.
Ulični detalj, kako ja to doživljavam, odražava dve perspektive, dva stanja i dvostruku svest s pritajenom potrebom da se jasno razgraniči gde bi šta moglo pripadati. Jedno je, dakle, svest, drugo je podsvest, jedno je red, a drugo kreativni nered iz kog se samo jasno ocrtava misao (u figuri ženskog profila). Likovi oslikani na zidu gledaju na različite strane, ipak na određeni način u nesrazmeri okruženja, jer gornji nivo uređenosti deluje nedefinisano, a donji svet sa svojom kompleksnošću oslikava svesnost. Tako izgleda barem po dominantnim ženskim figurama. Dalje, ulaz u napuštenu radnju svakako je zatamnjen i ono iza njega, šta god bilo u tom trenutku, nebitno je. Možemo učitavati da je prošlost otišla u svoj mrak, ili da je to skladište stvari koje više nisu potrebne za one koji su krenuli dalje. Da li će i čitalac imati utisak da je otkriveniji donji svet u svom kreativnom haosu nego ona čistina gornjeg sveta s jasno ocrtanom figurom “Meri Popins“? Hm! U donjem svetu se ne mašta, on ima već previše toga da raščisti i poveže, dok gornji svet pripada doživljenom, te se stoga iščekuje šta će biti posle, ali više lepršavo i nestalno nego izvesno. Žena koja dole uporno gleda u sopstveni talog, gore je već prešla na drugi nivo egzistencije i odlučila da kompleksnost zameni entuzijazmom ili barem nekad tako potrebnom životnom nehajnošću. Dete koje drži za ruku može biti i simbol te potrebe da se poveže s bezbrižnim danima detinjstva ili lakoćom posmatranja sveta.
Ali, i to je privremeno, već danas taj ulični kolaž možda više ne postoji. Ostao je, eto, sačuvan na fotografiji uhvaćenoj u prolazu, u jednom od brojnih tumaranja gradom, dok je nesvesno zaposeo simboliku privremenosti boravka da bi potom, vremenom, dobio i naknadne slojeve uvezane s drugim mestima, doživljajima i iskustvima.
“Privremeni boravak” na mnogo različitih načina opisuje nestalnost mesta i potrage u lirskom subjektu knjige, nekada je to očigledno izmeštanje realnim boravcima u različitim gradovima (Krems, Berlin, Melburn) ili mestima (u vezi sa jadranskom topografijom: Rovinj, Sućuraj, Starigrad, Vela Luka, Korčula itd.), a nekada je onaj osećaj večitog nomadstva koji pisca smešta u poznate andrićevske definicije “sumnjivog lica”, “putnika bez pasoša u sumraku” itd. iz eseja “Razgovor s Gojom”.
Trebalo bi da implicira na večitu potragu za sopstvenim bitkom i svrhom, kao i da ukazuje na mesto umetnika u svetu, njegovu (ne)vidljivost i odnos prema stvarnosti i doživljajima. U jednom trenutku u knjizi mesto izmeštanja postaje i rodni grad iz kog se uzaludno iznova odlazi (pesma “Uputi joj pozdrav, Aleksandriji koja odlazi”), iako ume da bude i mesto susreta s putnicima iz daleka (pesma “Novembar je mesec truljenja”) samo da bi se sve raspalo u belinu u kojoj su šanse pola-pola, kako će i da li će se odatle… U međuvremenu, kroz određene pesme izbija i dosad ne toliko prisutna ironija, čak i autoironija koja sa suptilnim podtekstom donosi talog svakodnevice, socijalne i političke, ili se osvrće na najnovija dešavanja u vezi sa pandemijom koronavirusa. U jednoj perspektivi stvari privremenost nekadašnje postojanosti je i vraćanje u skoru prošlost, u “živote svojih roditelja”, povratkom na jadransku obalu i govor o izgubljenoj generaciji (ili treba reći: generacijama?!) kojoj delimično i autorka pripada – nas dovoljno starih da se sećamo Jugoslavije i dovoljno mladih da nosimo iskustvo njenog raspada i onog što se zbilo posle. U samo jednoj pesmi je ova tema eksplicitna (“U redu za polazak u materinu”), u drugima se ona povlači kroz post festum stanje i kroz komunikaciju upravo na tim različitim stranama sveta, gde se sećanje na bezbrižnost čuva kroz sentiment, slučajne susrete ili suštinska prepoznavanja. Velike teme mora, mediteranskog života i uvezivanje sa istorijom književnosti u reminiscencijama na Kavafija ili Hristića, ali potom i na Lalića i Miju Pavlovića, među ostalima, postaju polazne tačke za drugačiju interpretaciju onoga što je sada i u čemu se može začeti nov pesnički svet.
Jedna od pesama je faktički parafraza Lalića u sebi svojstvenom pesničkom maniru (“Proživeti unazad”), a druga donosi neizbežnu atmosferu Hristića (“Razigrane laste“) ili Pavlovićev autentični dijalog “s večnošću i apsolutom lepote” (“Ulazak u hram“). Da se motiv leta i ovde nameće kao važan, može se primetiti i po tome što knjiga počinje pesmom “U letnji dan“ i završava pesmom “Poslednji dan leta“, pa se ono otuda nameće kao konačna postojanost u nizu privremenosti, kao suštinski boravak duha i jedino realno stanje tela.
U svakom slučaju, privremenost poziva na postojanost što iznova izmiče, a postojanost je postala samo senka onog što je nekad bilo dok ljudi u knjizi bivaju putnici čiji životi i doživljaji postaju tek jedna u nizu stanica. Odatle ispada da je promena potrebna, koliko god nekad i neprijatna (a ne nužno samo prijatna i s dozom avanture), da bi se raslo – jer svemu uvek treba ići u susret. Dalje, ipak, ne bih bila samotumač knjige mada se usuđujem da kažem da su ove opšte odrednice prepoznatljive i mogu biti jedno od mogućih polazišta tumačenja, a ovde su date zbog ponovnog uvezivanja sa simbolikom naslovnice. To me opet vraća pogledu na “Meri Popins” sa fotografije i sad mi se čini da je ona maslačak u koji treba dunuti da bi se opet nekuda otišlo i nešto novo doživelo.
(Autorka je pesnikinja iz Pančeva čija je knjiga „Privremeni boravak“ nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga)
