0
Jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika Milutin Petrović preminuo je 28. decembra u 80 godini. O delu Milutina Petrovića za Nova.rs piše pesnik, esejista, književni urednik i izdavač Gojko Božović.
Piše: Gojko Božović
Milutin Petrović je ušao u srpsku poeziju krajem šezdesetih godina XX veka, kada se u njoj govorilo mnogo, glasno i komunikativno. Od knjiga Glava na panju (1971) i Promena (1974) Petrović nije govorio ni mnogo, ni glasno, ni komunikativno.
Verujući da je poezija u svojoj osnovi i u svojoj pojavnosti zatamnjen govor, Petrović je sažimao pesme, svodio pesnički govor na male jezgrovitosti, a stihove često redukovao na usamljene reči dovedene u vrlo uslovnu međusobnu vezu. Od govora je ostajalo tek toliko da bi nastale neke relacije između subjekta i predmeta u praznom svetu osujećenog smisla i da bi značenje moglo da bude uspostavljeno. Ali značenje nikada nije bilo izvesno, ni stabilno, jer je ono dugovalo i pesniku i njegovom čitaocu, niti je reči bilo više nego što je u ovom konceptu pesništva neophodno da bi govor uopšte bio moguć.
Silazeći niz dubinu stvari i reči, Petrovićeva poezija je neprestano iskušavala vlastite osnove i dovodila u pitanje sami pesnički govor. “Predmeti se kreću / naniže U dubinu“, govorilo se još u Glavi na panju, u pesmi “Da li bi mogao neko drugi umesto mene, da mene nije“, da bi se u pesmama iz Promene nastavljalo dalje. Najpre u pesmi “U samici“: “Vreme je da uspostaviš novi / odnos / s predmetima.“ Potom, na primer, u pesmi “Na tajnoj večeri“: “Ispraznio džepove. Drangulije. Hitao / dublje.“ Kao da je stajao na nekom rubu, pesnik je istovremeno i govorio i ćutao. Govorio je koliko se mora, ćutao je jer verovao da je pesnički govor retkost, a da reč u pesmi nije važnija od onoga što stoji iza nje kao njeno naslućeno neizrecivo okruženje. Taj rub s koga se, u isti mah, i govori i ćuti, i izriče i sluti, i naglašava i dovodi u pitanje jeste Petrovićeva poezija. Morali ste je osluškivati u svoj njenoj zatajenosti, ako bi je pesnik, u retkim prilikama, govorio, a ako biste je čitali, onda je čitanje bilo nalik kakvom pažljivom i složenom istraživačkom poslu. I sam pesnik bio je istraživač. Malorek u pesništvu, on je poeziju držao dalje od retorike, a reči iskušavao dok ne ostanu bez viškova koji im se obično pridaju i u brbljivosti svakodnevice i u preteranoj figurativnosti poezije. Kada Petrović u naslovu svoje knjige pesama izrikom kaže Protiv Poezije (2007), onda on misli protiv poezije kao retorike i protiv poezije kao nakićene poetičnosti. U tome je i posebnost i paradoks ovog pesništva. Razumevajući poeziju kao povlašćen govor, pesnik u isto vreme veruje da se povlašćenost tog govora može očuvati jedino na ivici ćutanja i u trajnom dodiru sa ćutanjem.
Posmatrao sam labuda
Dok je svitalo U daljini
Beleo se Prošlo je
njegovo
govorio je Petrović u jednoj od svojih najpoznatijih pesama “Labud gleda, glavu ne pomera“. Oglašen u pesništvu, a u simbolizmu jedna od ključnih figura, labud u Petrovićevoj pesmi je ispražnjen od smisla i značenja, njegovo je prošlo, jer je isteklo vreme poetika u kojima je taj simbol imao povlašćeno mesto i stvarno značenje u imaginaciji savremenika tih poetika.
Pogledajmo samo strukturu pesama Milutina Petrovića. Stih je vrlo često samo jedna reč. Dužina stiha je nejednaka od pesme do pesme u pesnikovim knjigama, ali i u okviru jedne te iste pesme. Opkoračenja su data u vrlo slobodnom poretku. Pesme su svedeni nizovi rečenica od po samo nekoliko članova. Sintaksički odnosi u okviru jedne pesme su dvosmisleni i uslovni, pojedinačni delovi pesme tek ovlašno dovedeni u moguću vezu.
“Može se reći koja i o metafori. O metafori kao ukrasu. To jest, o oslobađanju od takve metafore. Preko svih granica su se ti ukrasi u poeziji izlizali, istanjio im se smisao, smisla više i nije bilo. Previše stihova je sa takvim metaforama proizvedeno, zanat je usavršen, usledilo je štancovanje i naplaćivanje. Pobuna protiv toga bila je jedno od uporišta moga redukcijskog puta. Pa zato može izgledati da je stih u mojim pesmama ostao ogoljen, da je odbacio metaforu, Ali nije tako, osobito ne u asocijativnom smislu. Uzmite samo Promenu i Svrab, u kojima preovladava redukovana metafora. Reč-metafora. Koja nije ‘ulepšavana’, ni manipulisana ‘objašnjenjima’. Stih kod mene ne može biti nemetaforičan; ne može ni reč. Oni mogu biti funkcionalni samo ako su samostalni, i oslobođeni viška, ‘naslaga’, kvaziznačenja i kvazipoetičnosti“, kaže pesnik u jednom od retkih, a svakako u svom najambicioznijem intervjuu koji je početkom devedesetih dao Slobodanu Zubanoviću i Mihajlu Pantiću. Ništa se od tada u pesnikovim stihovima nije promenilo. Pesnik Promene, posle nedvosmislenog raskida sa mladalačkim stihovima, nije menjao poetičke osnove svoje poezije iz koje su progamski bili odstranjeni višak govora i višak metaforičnosti.
U poslednjih trideset godina u retkim prilikama na književnim večerima Milutin Petrović nije čitao svoje najpoznatije pesme, pa ni pesme iz neke od svojih novijih knjiga koje je takođe uretko objavljivao. Izlazio je na scenu kao da neće i odugovlačeći, kao da čini nešto u čemu mnogo ne uživa i kao da to nije u duhu njegovog očekivanja od poezije. Onda bi na brzinu pročitao, zapravo, više promrmljao, jednu ili dve pesme, obično od po dva-tri stiha. Nisam kasnije te najsažetije moguće pesme, ili pesničke zapise, prepoznavao u Petrovićevim knjigama. Ili ih je toliko menjao da se nisu mogle prepoznati, ili ih naprosto nije objavljivao smatrajući da nastale u trenutku, ali nimalo prigodne, te pesme i treba da ostanu u tom trenutku, kao autentična poezija kojom se, samo na čas, prekida ćutanje da bi se ubrzo sve vratilo odakle je i počelo – ćutanju.
Pominjem ovaj detalj iz književnog života i pesnikove uobičajene dramaturgije nastupa na književnim večerima, prilično retkih nastupa, uostalom, jer se u njemu ukazuje više od jednog pesničkog manira ili svakodnevnog gesta. U tom detalju se izražava pesnikova implicitna poetika. Bliža ćutanju nego govoru, bliža svedenosti nego govorljivosti, bliža istraživačkom postupku nego svečanosti reči, Petrovićeva poezija ostvarivala se u jezičkoj askezi i oslanjala na eliptični govor kao svoj osnovni izraz.
Od Promene do Izbora (2007), knjige u kojoj se u rigoroznom autorskom izboru predočava ova pesnička avantura u šezdesetak pesama iz sedam pesničkih knjiga, Petrović je radikalni modernista koji se u pesničkom govoru neprestano približava ćutanju. Ako je visoki modernizam u stalnom dosluhu sa nemošću, Petrović je tom iskustvu u samom pesničkom tekstu dodao i ponešto od postavangardne organizacije stiha i pesme. Radikalni modernizam je doveo pesnika do ćutanja, postavangardno isksutvo ga je ostavljalo nasamo s rečima, usred njihovih kombinatoričkih mogućnosti, među činjenicama ispražnjene stvarnosti, potisnute subjektivnosti i opsednute egzistencije. Kada je u jednoj od najboljih svojih pesama iz svoje završne faze “Srce moje“, u knjizi Nešto imam (1996), pomenuo “lj. poklič“, onda su se u toj maloj intervenciji, za kojom bi posegnuli mnogi avangardni pesnici, saživele najmanje dve reči (recimo: ljudski i ljubavni), ali je oživela i pesnikova jezička askeza. Govor s ruba ostao je jedini mogući govor.
