Piše Ivan Tokin: Tuli

Nismo morali da zakažemo, da rezervišemo, da dignemo kredit za rezervaciju, nije bilo moraš da dođeš tad i tad, bilo je idemo da vidimo šta ima za nas u gradu, pa nekad bude ovako, nekad onako. Sad muzika počinje u određeno vreme i već bar dvadeset godina osećam imperativ provoda, znate, dođeš negde i provod odmah počinje, i ti hteo ne hteo, moraš da se provodiš.Ako, na primer, sediš i gledaš u jednu tačku dok ide neka pesma, to nije okej, neko mora da te pita šta ti je, ili ako si jednom razbijao čaše, očekuje se da opet razbijaš čaše, moraš uvek da razbijaš čaše, ili uvek mora ista pesma da te pogodi. Koju pesmu naručuješ u kafani? Pa naručujem neku koju ne znam.Hoću da naručim pesmu ovako – Ajde svirajte onu koju ne znam, onu koja će da mi kaže nešto o mom životu, koja će da mi kaže da je taj tamo neki što ju je napisao osećao isto što i ja, da ne budem sam, hoću da se zbližim s nekim koga ne znam, ko možda nije živ, s bratom ili sestrom van vremena.Danas se po kafanama brzo svira. To više nisu te pesme, to jesu te pesme, samo ubrzane, ali to su onda neke druge. Brzo se živi, naplaćuje se po pesmi a nema se mnogo vremena, pažnja je rasuta, brzo brzo do refrena, pa refren zbrzan dok se orginal okreće u grobu, to mi je naporno, nema tamo provoda za mene, to može da mi bude zabavno kao fenomen, jednom.Hoću da odem u kafanu i da vidim šta me tamo čeka. Možda nema stola, možda ima, možda mora da se čeka pa idemo u drugu kafanu, možda ćemo čekati da neko ustane, da neko umre, možda ćemo sesti s nekim. Ne mogu da rezervišem sto, stvarno, ne znam koliko će nas biti ni kad ćemo doći, a još manje kad ćemo otići.Možda će se pojaviti neko s gitarom i naočarima, čovek od šestdeset i nešto godina, u džemperu na kopčanje. Taj će reći dobro veče, a mi ćemo gledati u njegovu gitaru, i kako mu visi na ramenu, pogledaćemo mu prste, nokte, saslušaćemo zvuk njegovog glasa, videćemo mu sve zube dok se smeje i kad bude seo, kad bude zasvirao i zapevao, znaćemo da je došao, kao i mi, da vidi šta ima za njega u gradu.Što se nas tiče, za njega će biti pića, biće hrane i biće pevanja. Moglo bi da se kaže i da ćemo naručivati pesme. Moglo bi da se kaže i da će on pevati ono što mu se peva. Moglo bi da se kaže da ćemo mi plaćati, onoliko koliko imamo, a nekad imamo stvarno malo, skoro ništa, a nekad imamo mnogo, skoro sve.Rasplakaćemo se i smejati odmah posle toga kroz suze. Neko će kašljati kao da mu je poslednja noć na svetu, neko će se zaljubiti u slučajnu ipevačicu koja će prići našem stolu i pevati tako fino, tako nežno, sa zatvorenim očima, koja će pevati tako da svako ko sluša mora da shvati da ne postoje rezervacije, da provod ne može da se planira, jer on dođe ili ne dođe.Taj čovek s gitarom zove se Tuli, i postoji, u Skoplju, u kafanama u kraju koji se zove Debar maalo. Ako ne rezervišete i ako ga ne budete tražili, sigruno ćete ga naći.Bonus video: Balkanskom ulicom - gost Muharem Serbezovski

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=balkanskomulicommuharemserbezovski48epizoda-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2503718"]