Piše Ivan Tokin: Dobro jutro

Lenija je široka, po mojoj proceni, oko četiri metra, i služi tome da svako stigne do svoje njive a da ne mora da putuje sto godina. Ako ja kupim sto njiva, u komadu, biće ispresecane lenijama kojima će svako moći slobodno da se kreće, ako to želi. Lenije se seku pod pravim uglom, formirajući avenije i ulice, ako neko voli tako da ih zove.Ja sam lenijama hodao, trčao, vozio se kolima, motorom i traktorom. Sve osim traktora je turizam.Ako niste posmatrač iz svemira nego običan čovek koji se iz bilo kog razloga kreće lenijama, pravilnost njihovog ponavljanja i njihova vekovna svojinska nedodirljivost, čine da se čovek oseća bezbedno. Svašta se dešavalo između tih lenija, menjali su se vlasnici koji su svoja zemljišta koristili na najrazličitije načine, od kojih neke znamo iz istorije a neke iz priča, ali lenije su ostale. Možeš na silu da otmeš neku leniju i da ti to traje, ali ničija nije do zore gorela, osim lenijina. Bezbednost koju pruža lenija nesaglediva je. Nema ratova oko lenija, ima ratova oko njiva, ali posle opet svako mora da dođe do svoje njive, a kako će ako ne lenijom.Lenija je razumna granica koju svaka budala poštuje. Koliko li je njih poželelo da dođe u posed bar jedne lenije. Bezbrojne su potencijalne pogodnosti posedovanja lenije, od kojih su sve do jedne iracionalne, kao i sama iluzija posedovanja nečega. Lenija je granica razuma, utabana staza skromne ničije zemlje, koja opominje svojom nepobedivošću.Danas sam opet bio na jednoj leniji. Ona je paralelna sa putem koji se nekad zvao svetski drum, koji je vodio i vodi, do Novog Sada, preko Subotice, do Budimpešte i Beča. Stajao sam na prvoj paralelnoj leniji sa svetskim drumom i mislio se da li bih mogao lenijama da stignem do Beča. Hodao sam ka Beču i prošao sam šest lenijskih raskrsnica a onda sam krenuo nazad, jer znao sam da moram da se vratim, imao sam dosta posla da bih se prepuštao turizmu, pa sam se vratio. Sad se pitam koji je to posao važniji od hodanja lenijom do Beča, ako može da se prođe, a može, što ne bi moglo, ako je čovek skroman i strpljiv hodač po leniji, ako bi samo da stigne do Beča peške, može da se prođe, uprkos svemu, i zbog svega. Skromnost i strpljivost tog čoveka biće na ispitu nebrojeno puta do Beča, ako može da se stigne, a može, što ne bi moglo.Biće mnogo neprijatelja na tom putu. Prvi će biti pitanje smisla takvog putovanja, ali evo da kažemo da čovek koji je bar jedan korak načino prema Beču, on može biti uveren da mu je bar u tom jednom trenutku bilo jasno koliko mu je to najvažniji posao u životu. On već na drugom koraku, i na svakom sledećem još više, može biti pobeđen mislima o svojim obavezama, o svemu što se od čoveka kao što je on očekuje, i što on sam od sebe očekuje. On će nesumnjivo pomisliti da je taj put bekstvo. Ako se slučajno tada ne podsmehne svojoj ideji o hodanju do Beča, napašće ga umor, pandemijske mere, izdržljivost njegovih cipela, nedostatak hrane i pasoša, hladnoća i kiša, baterija u telefonu koja umire, i mrak.Ako se slučajno dokopa prve zore na tom putu, ako živ, gladan i žedan ugleda prvu svetlost iznad usnulih njiva, ako se to desi, doći će novi neprijatelji. Poželeće da nekome javi dokle je stigao, svojoj voljenoj ženi, majci, ocu na samrti, detetu kome je neophodan primer, poželeće da podeli svoje hodajuće dokopavanje do prvih sunčevih zraka sa celim svetom. Poželeće da zna koliko koraka je prešao, zadiviće se snagom i mogućnostima običnog čoveka koji hoda i svako treba da moli dragog Boga da on u toj svojoj nameri ne uspe.Ako tom čoveku samo proviđenje dozvoli da skromno i strpljivo nastavi put koji je započeo, taj će imati veliku prednost. Ako može ovoliko, osetiće da može još onoliko.Sledeća zora doneće mu iskustvo odmora u nedođiji, sposobnost snalaženja za neophodnu vodu i hranu, doneće mu nevidljivost kad mu je potrebna, jer on više neće biti stanovnik ove planete, on će biti skromni hodač po ničijoj zemlji na kojoj vladaju ničiji zakoni, i setiće se taj čovek da je u pitanju samo oko četristo kilometara, a to je manje od osam dana hoda za takvog putnika, to je samo oko četiristo lenija, a lenije su njemu rođene sestre koje ga nežno nose u Beč.Taj miran, skroman i strpljiv čovek, kad stigne do Beča, a nema sumnje da će stići, neće više imati neprijatelja, jer će njih, ma koliko ih voleo, morati da ostavi usput, gladne, žedne, dronjave, uplašene, bez baterije u telefonu, u mraku.