Piše Gorčin Stojanović: Smrt dečaka u Kabulu

Ne, nisu to bili Pankrti: Valter Kocijančić, Raul Varljen i Dušan Pjer Ladavac, i ko zna još ko uz njih, odsvirali su nešto nalik onom što su čuli ili znali pod tim imenom, još na Silvestrovo 1976, poslednjeg, dakle, dana te godine, nulte godine engleskog punka. Američki je već brojao druga izdanja. Album o kojem je reč, mada, zapravo, nije reč o tom albumu, nego samo o toj poslednjoj pesmi, svojevrsnoj codi te ploče, ni po čemu nalik na ostatak prangijanja bazičnog r'n'r trija, izašao je s onolikim odocnjenjem koliko je ustrašenim autocenzorima bilo potrebno da pojme kako je Tito uistinu umro i da te godine, 1980, valja nastaviti s nekim životom. Pa makar to podrazumevalo i Parafe i njihov album znakovitog naslova. Napev koji sam pokušao opisati, zove se Kabul '80, i po svoj prilici ne bi ni stigao na tu ploču da je ona izašla onda kad je trebalo da se to dogodi, dok je doživotni predsednik, bez svesti i bez jedne noge, vegetirao svoje poslednje dane u Kliničkom centru u Ljubljani.https://www.youtube.com/watch?v=wnQ_j7tnCG4Prošlo je od tada, evo, više od četiri desetleća, a tih minut i pet sekundi još i danas stoje kao znak vremena. Kao što je to, uostalom, slučaj i sa još jednom pesmom iz te godine, mnogo poznatijom, onom koja je rođenim između Staljinove smrti i sletanja na Mesec odmah pala na pamet: Neka te ništa ne brine, Prljavo kazalište, drugi album, Crno-bijeli svijet. Jedan od najboljih pop-albuma te zemlje, i svakako najbolji album tog mastodonta od benda koji odbija da skonča, evo četrdeset i pet godina. Neka te ne brine što ne zovem kao nekad, neka te ne brine smrt dječaka u Kabulu, neka te ništa ne brine - a u rečitativu, jedva čujnom, zahvaljujući ondašnjoj lošoj snimateljskoj tehnici i još gorem narezivanju vinila, Davorin Bogović daje savete njoj: uredi kosu, pazi na sitnice, stavi neki nježni cvijet. To se, rekoh li, jedva čuje. No, gledajući s ove distance, posle dvadeset godina pokušaja republike, i prethodnih pet talibanske vlasti u Avganistanu, ironična jukstapozicija naoko dalekih događaja iz rubrike „svet“ i tako stvarne brige junakinje pesme za njegovo odsustvo, tim nabrajanjem radnji kojima se ima urediti ženska pojava, biva gotovo ciničnom: jer, nema svrhe uređivati kosu, paziti na sitnice - burka pokriva sve.https://www.youtube.com/watch?v=JcD24aPROUMI još jednom će se toponim - ne glavni grad, nego samo ime zemlje - čuti u jugoslovenskom rokenrolu, na albumu Državni ljubimci, drugoj ploči ljubljanskih Pankrta, u pesmi o lepom vođi na ekranu, Zastave v prvem planu, i o egzistencijalnoj situaciji nalik kasarnskoj, a zapravo metafori o društvu u kojem tada živimo, društvu isprepadanih posle smrti senilnog autokrate - gledamo Olimpijadu, sad se odigrava u Avganistanu i gledamo vođu, kako je lep na ekranu. Sve pesme novog vala su proročanske. Zato što su istinite. https://www.youtube.com/watch?v=ED0vcEgJK5gOtkud toliko empatije, toliko razumevanja u ondašnjem novosvesnom rokenrolu zemlje mekog autoritarizma, već tada uhvaćene u ekonomsku klopku - u političkoj je uvek i bila? Pevalo se tih godina jarko, jetko i angažovano, ali, osim The Clash na Sandinisti!, i to u ezoteričnoj Washington Bullets, pa i to usput, o Kabulu i Avganistanu, tom sovjetskom, dakle: ruskom, Vijetnamu, o kojem će dramatičar Nikolaj Koljada ispisati i jedan od svojih prvih komada, Praćka, jedan od onih kojim će se obeležavati doba perestrojke i onog što će voditi padu sovjetske imperije, nema, kažem, važnih svetskih pesama o avganistanskoj nesreći. A ona, ta nesreća, konstanta je naših života, kao i palestinska, primerice. I povezana je, ako nikako drugačije, a ono preko onog, ne osobito značajnog, ali ne i posve zanemarljivog učešća mudžahedina u bosanskom ratu - neka se ne raduju nacoši, to s mudžahedinima ima težinu za savremeno bosanskohercegovačko društvo, a nije nikakav dokaz verskog fanatizma nekog društva, i uostalom, ostavimo to onim kojih se to istinski tiče. Veze su, međutim, dublje. Suprotstavljajući se Sovjetima - dakle, ponoviću: Rusima - u njihovoj stalnoj težnji da se meda okupa u nekom toplom moru, želji koja ne jenjava od carskih vremena i neće usahnuti nikad, američka ideja bila je potpomaganje kleronacionalističkih grupa, baš kao što je, u doba Lenjinovo, boljševička revolucija rajcala istu tu stvar u formi džihada i borbe protiv Engleza. Ima to kod Johna Reeda u Deset dana koji su potresli svet, pa tako i kod Warrena Beattyja u njegovoj epskoj režiji zvanoj Crveni, ako se još neko seća te pomalo megalomanske produkcije. Tome, eto, ima tih stotinu i dve godine koje su pre neki dan slavili Talibani, naslednici mudžahedina, sa kalašnjikovima u rukama. I pokojim M 16 i onim nečim kineskim. Kad vidiš iz čega se puca, znaš i za čije babe zdravlje se to čini. Otkud, dakle, svest Valtera Kocijančića i njegovih, Jaje Houre i Lovšina i Grege Tomca o važnosti kabulskog motiva? Osim što behu mladi, pametni, politizovani, bili su i svesni gde žive. Daleko svesniji od svojih vršnjaka u Londonu ili Njujorku, pa čak i Berlinu. Za potonje, Avganistan beše mesto s kog stižu kvalitetni opijati i kuda se nekad išlo na putu ta Kašmir, Gou ili već neku sličnu desetinaciju za postšezdesetosmaški turizam zaborava. Za naše momke, bila je to realnost koju razumeju, živeći u nesvrstanoj zemlji, ali zemlji čiji je geostrateški smisao postojanja sličan onom avganistnskom ili pakistanskom: ne dopustiti medvedu da izađe na toplo, pa bio to Jadran i Mediteran ili Bengalski zaliv i Indijski okean. Znali su ti momci, već tada, šta će se desiti sa njihovom državom. Ako nisu znali, slutili su. Zato je Valter odložio gitaru i otišao učiti decu, Tomc i Lovšin su se još malo muvali - i još ponekad to čine, iz hobija, a Jajo je napisao onu pesmu i postao suvlasnik reči Hrvatska. No, to je njihova stvar. Naša je stvar setiti se Avganistana, povodom - nas. Avganistanu ne možemo pomoći. Ni sav novac, obilato veći od sveg onog iz Maršalovog plana kojim je betonirana - na bihaćkom aerodromu i bukvalno - odbrana Evrope od sovjetske invazije, ni pokušaj da se tradicionalne vrednosti jednog posebnog sveta primaknu onom što pod vrednostima podrazumevamo mi, beznadežno evroamerocentrični - ništa nije pomoglo. Osim što se neki očajnici valjaju ulicama Kandahara i Kabula sa crno-zeleno-crvenim trobojkama, nadajući se da otpor ima smisla i da je republika moguća. Nije. Nije moguća ni u Sjedinjenim Američkim Državama u punom kapacitetu: pre dvadeset godina jedan je bilmez poslao trupe tamo, pre godinu dana drugi je smislio njihov odlazak. Staro momče Bajden je kolateralna šteta bušovsko-trampovskog razumevanja sveta kao poligona (treba li reći ili je jasno da su sve to manekeni jedne ozbiljnije doktrine, jednog neuništivog, samoobnavljajućeg pogleda na svet?). Smrt republike u Avganistanu, smrt je republike i ovde, kod nas. Misli se na našu dolinu plača, na susedstvo, ali se misli i na ceo kontinent: Evropa je gluva kučka, a mi smo njena slepa štenad. I ne, ne misli se samo na odnos prema ženama i/ili medijima. Sloboda i ljudska prava su ili upisana u srž republikanskog (Platon i Aristotel bi rekli politeia, Ciceron bi to preveo kao res publica, a Al Farabi, zahvaljući kojem i znamo nešto o dvojici, uz Homera, navažnijih starih Grka, očeva civilizacije, imao je svoje viđenje te stvari, i nije da se to dopada talibanima) shvatanja sveta - ili republike nema. Znamo li nešto ovde o tome? Biće da znamo. Zato nas se Avganistan i tiče. https://www.youtube.com/watch?v=pcNA81yZQyMI zato nas ima brinuti smrt dečaka u Kabulu: zvao se Zaki Anwari, beše mu devetnaest, desetka omladinske fudbalske reprezentacije Avganistana. Ispao je iz aviona u bekstvu od talibanske nadolazeće sile.O tome je reč u onih minut i pet sekundi napeva koji priziva duhove, ili je reč o plaču: neki je jad u pitanju, svakako.(Mali post scriptum: Kabul '80 ima podnaslov, preuzet od Dylana - everybody must get stoned. I on je, dakako, surovo ironičan: svako mora biti stondiran, svako mora biti kamenovan. Dylan je imao u vidu činjenicu da će ga folk puristi staviti konj'ma na repove zbog električnih gitara kojima se okrenuo, ali ne bi bio to što jeste da u Rainy Day Women No. 12 & 35, kojom počinje album Blonde On Blonde i odakle je uzet stih o kamenovanju, ne usložnjava značenja, od one mizogine poslovice iz Solomonovih priča o kiši i svadljivoj ženi do proste činjenice da se ne možeš provući između kapi. Samo, kapi nisu kamenje. Zato su Kišne Žene Broj 12 i 35  poezija, a biti ženom u Kandaharu - oličenje džehenema na zemlji.)