Piše Gorčin Stojanović: Kultura noža i žice

Bilo je to u ono doba kada je izgledalo da, ma kako nedostatan, izvestan pogled u ogledalo postoji u srpskom društvu, posle više od desetleća divljanja nacionalista, šovinista, klerofašista, zločinaca, kako običnih, tako i ratnih, posle pravdanja krvoprolića nad drugima sopstvenom ugroženošću - ukratko, svega onoga što je sačinjavalo kulturu srpskog zločina. Kao što je, uostalom, čini i danas. No, rekoh li, činjaše se kako je kleronacionalistički bes manje vidljiv, tačnije - manje brižljivo negovan. Izgledalo je kako se država - ne nacija, nacija to ne može sama - polako, oprezno i sporo uljuđuje i oljuđuje, kako se konačno p(r)omalja onaj oblik civilnosti, civilizovanosti, pograđančenja jednog duboko militarizovanog društva. Izgledalo je, prostije rečeno, da je konačno blizu početak nastanka normalnog i pristojnog sveta, pa makar i srpskog, ako ništa, a ono bar po onoj patrijarhovoj uputi o bivanju čovekom, uprkos pripadnosti naciji. Otud su ona tri šiljokurana, što skandiraju pred evropsku utakmicu, bila ispraćena začuđenim, pa i podsmešljivim pogledima, manje ili više tihim coktanjem, a odnekud se čulo i "ćutite, budalčine".  Jer, ta tri malca, ta trojica koji zajedno nemahu ni pedeset godina, objektivno nisu znali šta govore. Reč "Srebrenica" bila je prosečnom stanovniku Srbije, pa i prosečnom srpskom nacionalisti, nepoznata sve do jula 1995,  a ta tri ugursuza tad ne behu ni osnovnoškolci. To što su oni izgovarali krvoločnu pesmicu, bilo je pubertetlijsko provociranje, lišeno odjeka. Tako je, naime, izgledalo. Tačnije, tako je to izgledao onima - ne lažimo se: većini, i onoj ćutljivoj, i onoj veoma glasnoj - koji su svesno ili nesvesno radili na uspostavljanju kulture zaborava. I odmah ću reći, ne uzimajući sebi bilo kakvu zaslugu, ali i ne lišavajući se izvesnih proverljivih činjenica, spadao sam u one retke koji su srebrenički masakr doslutili. To ne znači: najavili ili očekivali. To znači - plašili se. U predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta, "Poslednji dani čovečanstva", nastaloj prema komadu Karla Krausa, u kojoj su poslednje reči bile nabrajanje raznih svetskih gradova, na ovaj ili onaj način oštećenih i istorijom i povešću, ubacio sam dva toponima, imena dveju takozvanih UN zaštićenih zona, Goražda i Srebrenice. Potonja reč, suprotno docnijim rđavim sećanjima, (sračunatim na relativizovanje ondašnjeg Velikog Ćutanja, a prema kojim jeste bilo umetničkog otpora spram ondašnje ratne mašine - bilo ga je, ali zna se ko je tada ćutao, a ko sada govori, ko je s kim i pod kim radio, a ko nije, i nije ta brojka neukaljanih osobito značajna), reč "Srebrenica", dakle, nije bila i poslednja u predstavi. Poslednje što je Peca Ejdus, kao Karl Kraus i njegov lik Zanovetalo, na premijernoj izvedbi izgovorio na velikoj sceni JDP-a, tog dvadeset četvrtog septembra hiljadu devetsto devedeset i četvrte, bilo je - Dubrovnik. Jer, i Dubrovnik je gađan, paljen i rušen, najpre je to činila JNA, a potom su svoj doprinos davali razni vojni i paravojni subjekti, što srpski, što crnogorski. Ima nas koji se sećamo. I da se i dalje ne lažemo, nisu svi u ansamblu predstave baš razumeli zašto se tu spominje nekakva "Srebrenica", niti šta su to "zaštićene zone". Nije ih se ticalo. Kad ih se počelo ticati, naučili su. Nikad nije kasno za saznanje o zločinu. Onda je došla velika javna bruka zvana Egzit 2005. Desetog jula te godine, svirali su, pred ponoć, The White Stripes. Čekalo se na taj bis, na taj završni rif, verovatno najgenijalniji i najpoznatiji posle Stonesa i Satisfaction, onaj isti koji je, evo petnaest godina, najpoznatiji navijački urlik, onaj Jack Whiteov niz od sedam tonova odsviran na poluakustičnoj gitari i provučen kroz efekat što ga čini u isti mah i toplim i distorzirano izobličenim, baš onako kako i treba u pravom rokenrolu. Da, čekalo se na Seven Nation Army, na tu popevku besa spram pojeftinjenja društva, kantilenu prezira spram onih koji žive tuđe živote umesto svojih, koji svoju mržnju, skrivenu iza anonimnosti, usmeravaju na one gore, na sceni, one talentovane i uspešne. Trebalo je da u ponoć, kad počne taj datum zauvek obeležen onim rečima "generala" - ili je taj čin zaslužio baš komandujući činom masakra? - o  poklonu celog jednog gradića celom jednom narodu i konačnoj "osveti Turcima", koncert bude prekinut, pa da se, ne sećam se već kako, učini gest pijeteta prema žrtvama srebreničkog genocida, jer to jeste bio genocid, kao što je uvek genocid svaka ideja istrebljenja zbog etničkog porekla. Nije se dogodilo. Možda baš ona tri šiljokurana, sad već može biti i punoletna, i još pedesetak njima sličnih, sprečili su taj simbolički gestus, odocneo i ne mnogo ukusan, ali kakav-takav. I ništa se nije desilo na Egzitu. Mladofašisti su razvili svoje štampane krpe, neko im je to smislio i platio, a fešta se nastavila. Ne sećam se jesam li čuo Seven Nation Army. Znam da više nikad nisam otišao na taj urin-fest, tu velikodržavnu manifestaciju svakovrsnog zaborava. U simboličkom i u stvarnom smislu, Egzit je poraz jedne ideje, jedne ljudske mogućnosti, jedne nakane o civilnom ustroju društva. Taj Egzit, deset i kusur godina posle one predstave, to je slika pada, ovog koji se ne zaustavlja. https://www.youtube.com/watch?v=OlY-xdrYlb0I otud se nije čuditi ni onima koji sada vrše vlast. To su ti šiljokurani. Kao što se nije čuditi ni onima koji su im vlast predali. Kultura noža i žice, to je vladajuća srpska kultura. Mi smo to omogućili: nešto smo se džilitali, pa smo utihnuli. I onda se više  nije ničemu čuditi.Može se samo stideti.Đura, Mali Mare i ja ne idemo više na utakmice. Ne sluša nam se, kao pre neko veče, opetovanje imena ratnog zločinca iz Srebrenice.A ona trojica?Tu su. Sveprisutni.