1
Pre četvrt veka, u novosadskom Studiju M, jednoj od onih nekoliko ključnih tačaka jugoslovenskog rokenrola – i džeza, i savremene muzike – Električni je Orgazam svirao svoj akustični set. Beše to u modi, tada: MTV je to izmislio, Nirvana je trijumfovala, ostavivši u repozitorijumu r’n’r povesti razne kleptone i ine „virtuoze“.
Cobain je pokazao zašto je veliki autor, između ostalog i stoga što se lišava najvećeg svog hita, ali se ne libi spojiti opskurnost svojih saboraca (Minuteman, Meat Puppets) sa podsećanjem na ono zašto je velika zvezda nekad bila preteča – mislim, dakako, na obradu Bowiea i Man Who Sold The World.
Tako su i Gile i Orgazmičari odsvirali „Magičnu ruku“ Korni grupe. Valjalo se setiti otkud znam(o) tu pesmu: negde je postojao taj singl iz 1969, ili neka kompilacijska kaseta koju godinu docnije, to je neka b-strana, nešto nimalo radio-friendly, neka opskurnost? Jeste, tako je. Druga strana prvog singla Korni grupe, tad je još pevao Dalibor Brun. „Dzum-ram“, hitić s prve strane, najava je one serije – „Trla baba lan“, „Pokloni svoj mi foto“, „Gospa Mica“, previše dobro odsviranih previše banalnih pesmica. A „Magična ruka“ je druga strana šizofrenije zvane Korni grupa, na onom kraju gde su „Etida“ i „Jedna žena“, verovatno najuzbudljiviji singl jugoslovenskog rokenrola, sa omotom na kom je slika benda u negativu, posve primereno onom što taj bend beše, i još uvek jeste – negacija samog sebe, punokrvni rokenrol u predvečerje velikog punk-prevrata kao slika u zatamnjenom ogledalu festivalskog pop-proizvoda.
Godina je, rekoh li, devedeset šesta. Otkud se Gile setio „Magične ruke“? Koja je obradio YU grupu i „Čudnu šumu“, EKV su svirali Time, „Istinu-mašinu“, Divljan Indexe i „Baladu“, sve zakonito, znakovito i primereno onom što je tim autorima prirođeno i čini njihove korene. Orgazam jeste bio u svojoj psihodeličnoj fazi – povest tog benda je, zapravo, subliminalna i skokovita povest rokenrola kao umetničke forme – no, ipak, valjalo je iz nekog kutka sećanja iskopati tu stvar. Siguran sam da gos’n Gojkoviću nije na um padao trenutak u kom se to dešava, post-dejtonsko proleće, čas u kojem je lokalni vožd-kasapin, čvrstorukaš što se ispilio iz gojilišta socijalističkih aparatčika, postao „faktorom mira i sigurnosti na Balkanu“. Pa, ipak, „Magična ruka“ mi je tada – a reč je, dakako, o učitavanju – bila neka vrsta ironičnog otklona od autoritarnog poretka stvari, onog u kojem se jednom insanu (čoveku, biću) daje višak moći doveden do mističkog preterivanja. Takvim su ga činili drugi, razume se, jer tako jeste uvek: mi iz teatra znamo da kralja igraju podanici, ukoliko je glumac darovit i nije šmirant; ukoliko, pak, jeste, onda on kralja igra kao nehotičnu parodiju niskog registra. Prost(ačk)ije rečeno – kurči se na prazno.
Giletov post-post-hipijevski eksapizam u „Magičnoj ruci“, bio je mogući odgovor. Nekoliko meseci posle te svirke, pokradeni lokalni izbori dovešće do prve velike napukline u monolitu vlastodržačke strukture. Dalje znamo: dve, tri godine represije, i oktobarski Dan suzavca.
Toga sam se setio videvši trenutak očajničkog trijumfalizma kojim je natopljen poklič samohrabrenja na temu o sigurnoj ruci koja vodi kroz istoriju. Suština istorije je u njenoj neponovljivosti, kaže Pesnik. Nema puta, ni vodiča. Bespuća povijesne zbiljnosti, veli onaj nadri-istoričar i otac jedne države.
„Tamo je put, tamo je duga“, pevaše Dalibor Brun na originalu. Duga je pričina, himera, optička varka. O tome je reč: magične ruke ne vode nikamo. Poezija nije istorija. Srećom.
Bonus video: Glas, dirka, bas
