0
Da li biste mogli u dve, tri rečenice nešto o značaju filma "Valter brani Sarajevo", pita ljubazna, obaveštena i retko pristojna novinarka. Ali: ne; ne mogu ni u deset, petnaest. I ne zato što sam smislio ovaj tekst – jer ne bejah, u času kada me pitala, niti zato što bih se – kao što i hoću – neminovno ponavljao u vezi s tim, odavno ne samo kinematografskim, delom, pišući, evo već blizu četrdeset godina, o ponečem što se ticalo, tiče ili ima ticati filma Hajrudina Šibe Krvavca, jugoslovenskog Džona Forda. (Neki misle da je to Žika Mitrović. I oni su u pravu, baš kao i ja. Veličine se ne isključuju, nego nadopunjuju.)
Jer: tog dvanaestog (ako je verovati mom nepouzdanom detinjem sećanju) ili dvadesetog (a treba verovati Igoru Galu, Malom ili Mališi iz „Valtera“, juče mi je u „Orašcu“ izrekao ovaj drugi datum) aprila 1972, u Velikoj dvorani Kulturno-sportskog centra Skenderija, u Sarajevu, sedeo sam između mame i tate, na premijeri čika Šibinog filma, među dve hiljade i kusur onih koji su bili tamo.
„Skenderija“ je otvorena jednom drugom filmskom premijerom, na Dan Republike, 29. novembra 1969, „Neretvom“, dakako. I eto prvog u nizu svedočanstava o značaju „Valtera“: tamo gde se umetnički stropoštava ideo-politička papazijanija nemuštog Bulajićevog spektakla opterećenog povišenim pathosom, svakovrsnom korektnošću (drugim imenom za ubistvo umetnosti) i jednim životom žrtvovanim na oltar te krasno snimljene mega-bedastoće (snimatelj Duško Jolić poginuo je prilikom snimanja jedne od scena u kojoj JNA – „galebovi“ glume „štuke“ i „meseršmite“, a trofejni američki „šermani“ i „ruski T-34“ nemačke „pancere“ i talijanske „karo armato“), Krvavčev „Valter“ uzdiže se na pijedastal ključnog „partizanskog vesterna“, onako kako je taj žanr uspostavljen njegovim „Diverzantima“ i „Mostom“.
Žanrovski čist, bez pretnzije na veliku fresku o revoluciji sa velikim početnim slovom, lišen ambicije da ispripoveda bilo šta više od onog što jeste i može biti predmet jednog filma, „Valter brani Sarajevo“ precizan je hitac u meko tkivo jugoslovenske kinematografije posvećene Drugom svetskom ratu, Narodno-oslobodilačkoj borbi i, uopšte, časnijem delu te istorijske rabote. „Valter“ je vrhunac i, ujedno, kraj te epohe. Naravno da je taj film potpuna laž: niti je bilo spektakularnih pentranja po Begovoj džamiji i Sahat-kuli, niti je moguće zamisliti Sarajevo tog časa bez ijedne ustaške uniforme. Ali, to i nije smisao: film je po sebi veličanstvena laž. Bulajić laže, poput prosečnog srpskog političara, pretendujući na „istinu“ pomoću koje će osvojiti moć. Šiba Krvavac laže kao Džon Ford: za dobar kadar.
Mit o „Valteru“, kao filmu, ugašen je s prvim srpskim snajperskim hicem, aprila devedeset druge. Srpska je opsada trajala tri godine, deset meseci, tri nedelje i tri dana. Pobijeno je približno onoliko ljudi koliko u doba ustaške okupacije Grada, „tisuća gore, tisuća dole“, kako kaže junakinja jednog drugog filma.
A ja sam, godinu i kusur po premijeri „Valtera“, krenuo u prvi razred. Zamoljen sam da u školu ne nosim igračku-kopiju češke „zbrojovke“, jer da to nije u redu. Nisam odmah poslušao. U unutrašnjem džepu mog crnog kožnog sakoa – da, pravog dečijeg sakoa, skrojenog u KTK „Visoko“ – srebrnkasti metal pištolja, u koji se moglo staviti jednu kapislu, hladio je moje sedmogodišnje uzavrelo srce. Prvih nekoliko dana, naime, moj zadatak bio je da otkrijem ko je „lažni Valter“.
I otkrio sam. Ali vam neću reći. Još.
Mada, sami slutite.
Bonus video: Gorčin Stojanović
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
