Piše Dragan Ambrozić: Wilco ili veliki povratak originalnih "americana" legendi

Wilco spadaju u najuže jezgro onih sastava za koje se smatra da su stvorili žanr pod imenom „americana“ još devedesetih godina prošlog veka. Nastali su posle raspada Uncle Tupelo, benda što je paralelno sa TheJayhawks prvi snimao ploče u ovom stilu, mešajući na njima južnjački rokenrol, kantri, bluz i folk. Ovakva postmoderna estetika u kojoj su bile sjedinjene sve „izvorne“ („roots“) kategorije američke muzike, postala je moguća tek u naše doba, jer bi pre njega bila besmislena – njih povezuje isključivo poetska vizija autora, odreda inspirisanih singer-songwriter klasicima tipa Boba Dylana, Neila Younga ili Joni Mitchell. „Americana“ je danas kategorija na pop tržištu – neka vrsta soft-roka sve bližeg mainstreamu – posebno od kad su albume u tom fazonu snimili Taylor Swift i The Killers, a The National postali svima dobro poznato ime.

Odmah da kažemo da Wilco ne spadaju u tu komercijalnu klasifikaciju. Oni jesu čisti umetnici. Njihova je namera da ostave neki trag iza sebe, pre svega pišući pesme i snimajući albume koji će biti muzički  vrhunci svog doba. Predvodi ih Jeff Tweedy (r. 1967), često smatran jednom od najznačajnijih figura američke undergound scene. Počeli su senzacionalnom trilogijom: „A.M.“ (1995) i dupli „Being There“ (1996) utemeljili su savremeni folk-rok zvuk, dok ih je „Summerteeth“ (1999) smestio u koordinate vrhunske poezije uz gitarsku muziku. Međutim, već sledeći „Yankee Hotel Foxtrot“ (2002) iznenađujuće je bio okrenut eksperimentisanju sa elektronikom, što je pokazalo da Wilco nisu neki zadrti tradicionalisti, nego pažljivi osluškivači savremenih kulturnih tokova – ovaj album im je doneo sve simpatije zbog hrabrosti i kreativnog uspeha, posle koga je kritika počela da ih intenzivno poredi sa Radiohead. Usledio je niz ozbiljnih izdanja, od kojih su „A Ghost Is Born“ (2004) i „Wilco (The Album)“ (2009) bili priličan hit na tržištu (prvi je dobio i Grammy nagradu!), ali je uvek bilo jasno da je fokus benda na artističkim postignućima. Wilco su, naime, od onih autora stare škole – njima je važno da imaju nešto bitno da kažu, pre nego što se late svoje gitara.https://www.youtube.com/watch?v=10dTHQ921uwU sadašnjem, post-pandemijskom vremenu, Wilco su zato rešeni da osvetle intimu krajnje usamljenog pojedinca, izgubljenog u nenormalnim dešavanjima svuda oko nas. Dok je odlični dupli album „Cruel Country“ (2022) predstavljao povratak starom folk-rokerskom zvuku, koga se ne bi postideli ni Crosby, Stills, Nash & Young, najnoviji „Cousin“ (dBpm), sličan je novoj psihodeliji jednih Flaming Lips i Mercury Rev, i na neki način je komplementaran iskaz – prelazak iz opštih u lične teme. Njegova je veličina u tome što deluje kao mali i nepretenciozan, dok se bavi najvećim od svih motiva – bivstvovanjem običnog čoveka. S lakoćom će vas „pozitivno prevariti“ da mu se stalno vraćate, pošto s vremenom počinjete da osećate kako Tweedy možda opisuje baš vas, te da taj „rođak“ iz naslova možete biti – vi.https://www.youtube.com/watch?v=pzare94n0voVeć pesma koja ga otvara – „Infinite Surprise“ – iznenađujuća je sa svojim elektronskim prelivima i zastrašujućom spoznajom da se u njoj dvoje ljudi gledaju u oči, ali u njima ništa ne vide; no zaista šokantna je naredna „Ten Dead“, u kojoj autor ostaje konsterniran nad rečenicom koju vrte svi mediji, dok izveštavaju o još jednom masovnom ubistvu na javnom mestu: „Nema više od deset mrtvih“. I dok ta činjenica zjapi kao rupa u sred stihova, ne možete a da ne pomislite kako je pravo čudo da dosad niko nije spevao pesmu na ovu užasnu temu. Ove dve numere najavljuje borbu protiv emotivne praznine, što je glavna priča albuma „Cousin“. Mogući odgovor na ovu savremenu pošast nudi se u nastavku: Jeff Tweedy ga sauverenjem iskrenog vernika u ljubav nalazi u romantičnim osećanjima: „Levee“ peva o njihovoj provali i izlivanju, a „Evicted“ o njihovom povlačenju i nestajanju. I tu počinje da se odvija topla, humanistička naracija ove ploče, što je ovih dana velika retkost, jer ko još ima vremena da voli ljude?...https://www.youtube.com/watch?v=vZBrfQDXIUUČak nekoliko sledećih stvari deluje kao oproštaj od ovog okrutnog sveta: „Sunlight Ends“, „Pittsburgh“ i „Soldier Child“, sve odreda su osetljive kompozicije što odjekuju neutešnošću, zbog neke neimenovane nesreće koja se nadvija nad junacima. Ocrtani sa retkom samilošću, oni nam izgledaju neobično prepoznatljivi, zgodni za poistovećivanje, jer se i sami osećamo isto. U centru Tweedejevog poetskog sveta uvek su njih dvoje, pa završna „Meant to Be“ razrešava sve strepnje, poručujući kako se prava ljubav ne može ugasiti, te da je uvek sudbinska.https://www.youtube.com/watch?v=RCXy_xoI1N4Teško je reći zašto su Wilco baš sad objavili jedan za drugim dva ovako različita, a opet ozbiljna albuma. Možda su teška vremena zaista tle na kome cveta umetnička inspiracija, kao što mnogi tvrde? Plašim se da do kraja promislim šta to onda može da znači, ukoliko oko nas čujemo sve više dobrih ploča?Wilco su sa „Cousin“ proizveli još jedno važno delo, koje će, u paru sa „Cruel Country“ svakako biti viđeno kao njihov pozni vrhunac. Za ostatak sveta značajna je spoznaja da i dalje postoje umetnici u popularnoj muzici koji imaju savest, i svoj talenat koriste da ostave pesničku zabelešku o tome kako nam je bilo i kako smo živeli u ovom vremenu. Takvi kao oni, očigledno nikada neće nestati. Na svu sreću.https://www.youtube.com/watch?v=852l8EIXtrM„I've always been afraid to singThat's a little thingSomehow, that's all I doStrange as that seemsI've outlivedMy dreams“(Wilco, „Pittsburgh“)Bonus video: Viagra boys na Exitu