Dugo najavljivani album Lane Del Rey svedoči o njenoj novoj umetničkoj zrelosti.
Plastična Amerikana Lane Del Rey dobila je svoj sedmi po redu nastavak – dugo najavljivani album po imenu Chemtrails over the Country Club (Interscope) estetski je sabrat prethodnog Norman Fucking Rockwell, sa kojim je otvorila do sad umetnički najzrelije poglavlje u karijeri. Više nego ikada ranije, u saradnji sa stalnim producentom i koatorom Jackom Antonoffom, Lana Del Rey nam se sada ukazuje kao punopravni naslednik tradicije vrhunskih pop umetnika, od Lou Reeda do Davida Bowiea, i svakako jedna od najintrigantnijih pojava na američkoj mainstream sceni u poslednjoj deceniji.
Od kad se pojavila 2011, Lana Del Rey svesno nastupa kao hronolog svog vremena, pisac kratkih priča u vidu pesama, kojima se beleži stanje duhova u srednjeklasnom svetu početkom XXI veka. Srednja klasa je, inače, oduvek bila istovremeno glavni konzument i akter drame socijalnih lomova, u svakom zapadnjačkom društvu, od kad kapitalizam postoji. Sam pokušaj da se secira stanje nacionalne svesti, i preispita ono što je ostalo od američkog sna, i to iz ženskog ugla, nezabeležen je poduhvat kad je u pitanju mainstream stvaralaštvo, koje poslovično trpi samo hitove. Lana ih uvek ima, naravno, ali kontekst u kome ih servira na svoja poslednje dva albuma, mnogo je izazovniji i dovodi u pitanje sve klišee.
Amerika se, u međuvremenu, raspala. Njena senka je još uvek jaka, ali ne više dovoljno da pomrači uticaj drugih velikih nacija na planeti. O tome nema ni reči u pesmama drugih savremenih autora američke muzike, te je jasno da će se stvaralaštvo Lane Del Rey jednog dana čitati kao svedočanstvo o ovom procesu. I to nam pokazuje koliko promenio odnos alternativnog i mainstream stvaralaštva – dok je nekad alternativa ekskluzivno prednjačila u hrabrim kreacijama i stavovima unutar pop kulture, a mainstream nam servirao uhu i oku ugodne proizvode koji nisu nikog uznemiravali, danas kao da je situacija bar donekle obrnuta. Pod pritiskom digitalne hiperprodukcije muzike (u poslednjih 15 godina se proizvelo više pesama nego u ljudskoj istoriji do sad) i mainstream je praktično morao da postane inovativan, da bi uopšte opstao – danas se najsmelija nova umetnička rešenja podjednako mogu čuti i kod autora „srednje struje“.
Lana Del Rey je, pak, totalni autor, po definiciji, na isti onaj način na koji je to bio David Bowie – piše svoje pesme i pravi imidž kao njihov produžetak. Na prvih nekoliko izdanja namerno je igrala ulogu u javnosti – onu plastične starlete što se ne snalazi najbolje u sopstvenom životu, crtajući tako ono što je očekivana ženska sudbina već decenijama. Prepuštanje talasima sudbine koja je nosi kuda drugi žele, popuštanje muškarcima što barataju dušama kao da su predmeti, nikakva kontrola nad svojim porivima – te sile su punile Lanine ranije pesme osećajem neimenovane strepnje i tuge. Tenzija je bila realna, jer je evocirala poziciju neizvesnosti koju oseća pojedinka što apsolutno ne vlada svojom sudbinom, a čezne za stabilnošću kroz ispunjenje snova.
I kao što je nekad njena tema bila nostalgija za stvarnim životom, umesto onog izmaštanog, kakav žive milioni žena zarobljenim u raspadnutom srednjeklasnom snu koji se neće više nikad realizovati – tako je sada njena tema postala stvaran život. Bez nekadašnjeg odmaka i igranja uloga, Lana Del Rey se njime bavi kao osoba što se ne plaši da ga živi, u njegovoj veličanstvenoj mešavini ružnoće i lepote, zla i dobrote, nakaznosti i savršenosti. I šta otkrivamo: fake nije lik LDR koga ona glumi – odjednom nam postaje jasan fake status samog sveta. Sve je to i dalje film, ali je u pitanju kućni video snimak, u kome igra istinska Lana suočena sa lažnim svetom.
Upravo spotovi i otkrivaju o čemu se radi na njena poslednja dva albuma. Tema Chemtrails over the Country Club jeste traženje sebe kroz iskušenja preživljavanja unutar sparušene okoline u kojoj živimo bar poslednje dve decenije, u kojoj ispošteni nisu samo zemaljski resursi – nego i ljudski odnosi, zagađen nije samo vazduh kog udišemo – nego i relacije među osobama. Lanino najsnažnije oružje zato je sada glas, kao poslednje utočište neupitne ljudskosti. Čini se kao da je sasvim sigurno u poslednje vreme išla na časove pevanja ili bar slušala intezivno Joni Mitchell, Grace Slick i Janis Joplin, jer se udaljeni eho ovih klasičnih pevačica rok kulture može naslutiti posebno u pesmama „White Dress“ i „Not All Who Wander are Lost“ – i to hvatanje kopče sa istorijom rokenrola deluje kao traženje užeta za spas iz preteće nehumanosti što nas okružuje.
Nigde to nije očiglednije nego u prve dve pesme, „White Dress“ i „Chemtrails over the Country Club“, svakako među najboljima na albumu. Kad je Lanina stvar dobra, ona uvek funkcioniše kao mali film – tako je sa obe, s tim što ih njene nove vokalne mogućnosti pretvaraju u intimnije slike iz života nego nekad.
U „Chemtrails…“ je zatičemo u društvu drugarica sa kojima gradi sestrinsko osećanje bliskosti, što kao štit stoji između nje i opasnosti okolnog sveta, oličenog u tragovima aviona na nebu… Nepoznati avioni su glavni akteri raširene teorije zavere po kojoj nas odozgo truju (kako, čime, zašto – oni što veruju ne smatraju da treba da odgovore na ta pitanja), ostavljajući rešetkasti trag i „vezujući naše nebo žicom“, kako pesnik davno reče. Sa izuzetnim umetničkim nervom i samilošću za sudbinu običnog čoveka, Lana pretvara ovo praznoverje (jer to je to), u poetski prikaz želje da se živi u nekom drugačijem životu, u nekoj drugačijoj Americi, makar i pogrešnoj, ali primerenoj ljudima.
Stoga je glavna junakinja „White Dress“ sama Lana pre muzičke karijere, srećna kao konobarica u beloj haljini, uniformi koju doživljava kao neku vrstu znamenja svog zadovoljstva u vreme kad je radila običan posao i po ceo dan slušala The White Stripes i Kings of Leon – ona je simbol malih ljudi izgubljenih u današnjoj Americi. Lanina poezija opisuje moralni zamor i unutrašnju bolest koja je ophrvala Ameriku, gde ljudi više nemaju snage da budu ono što se od njih očekuje.
U produžetku iste potrage za stvarnom stvarnošću, „Let Me Love You like a Woman“ nastavlja se u obliku videa snimljenog mobilnim telefonom, sa Lanom nenašminkanom i nimalo zabrinutom za nesavršenost kadrova na kojima je njeno telo predstavljeno kao malo krupnije – svesna da je u današnje doba fotošopiranih bića, najuzbudljivije biti prirodan, onakav kakav stvarno jesi. Zato se u stihovima susrećemo i sa Lanom koja se pored svog muškarca ne plaši da se oda sada prokazanoj ženskoj submisivnosti.
Čist primer vapaja za realnošću u međuljudskim odnosima daje i stvar „Wild at Heart“, gde je poenta razgovora karijerne pevačice sa ljubavnikom molba da je voli takvu kakva jeste – divlju u srcu… kao da ponavljanje tog izmaštanog kinematografskog motiva obezbeđuje istinost njihovoj vezi. Na isti način se komunikacija sa momkom uspostavlja u „Chemtrails…“, gde se međusobno prepoznavanje postiže kroz znakove zodijaka, dok ga ona podseća kako su stvoreni jedno za drugo „jer je ona Rak, podznak u Lavu“ i „rođena je u junu, a on u decembru“. Heroine o kojima govori Lana žive svoje mitove, jer se to od njih očekuje, kao od svih Amerikanki odraslih u popularnoj kulturi. I one u njih veruju, ali srce traži nešto stvarno toplo iza mitoloških obrazaca, do čega nikako ne dolazi, jer su mitovi odavno mrtvi i služe samo kao stepenice ka profitnom nebu.
Nekoliko pesama ovde na indirektan način citiraju Joni Mitchell, i posebno se obraćaju njenoj zaostavštini sačuvanoj na albumu Hejira (1976) – tom remek delu fuzija folka i džeza, ciklusu pesama u obliku traveloguea, odnosno poetskog putopisa vožnje kolima sa jedne na drugu stranu Amerike. Na sličan način kao i Joni, putujući kontinentom da bi našla sebe, Lana se na Chemtrails Over The Country Club, pomera iz Kalifornije ka drugim američkim toponimima na Srednjem Zapadu – kreće se po državama kao što su Oklahoma, Arkanzas ili Teksas, suočavajući se svuda sa plastičnim ostacima američkog sna, od Tulse do nacionalnog parka Yosemite. Štaviše, na samom kraju albuma nalazi se i obrada pesme „For Free“ sa čuvene ploče Ladies of the Canyon (1970), koja je donela konačan umetnički i komercijalni prodor Joni Mitchell. Upravo izbor ove kompozicije za veliko finale govori nam koliko je Lana samosvesna autorka, birajući da ovu himnu slobode uličnog muzičara što besplatno svira na uglu, svog zadovoljstva radi, presadi iz vremena hipika u ovaj razrušeni svet, pola veka kasnije, kao neki stari zavet – testirajući istovremeno snagu tog zaveta, strašni nevidljivi cinizam savremenog doba, ali i svoju veru u ljude.
Ne znamo šta o svemu ovome zaista misli Joni kao istorijska predvodnica ženskog slobodarstva, ali je više nego jasno koliko je Lani Del Rey važno da bude prepoznata kao deo tog velikog autorskog nasleđa – u spotu za „Let Me Love You like a Woman“ se iznenada pojavljuje na sceni i sa Joan Baez, još jednom ikonom sloboumnosti iz šezdesetih. Konačno, prisetimo se kako je umetničku legitimnost nove epohe Laninog stvaralaštva pojačala dostojanstvena singl obrada Gershwinove „Summertime“ krajem 2020, koju mimo svakog običaja ovde linkujemo, mada nije deo Chemtrails over the Country Club – ne samo jer se u njoj pojavljuje sempl legende kakva je Billie Holliday – već i zato što nam na najbolji način predstavlja hrabrost dubokog zahvata u američku tradiciju, koga ona trenutno preduzima. Radi se o pesmi koju ne sme svako da peva, jer spada u onih par pesama što definišu dušu Amerike. Uzimajući je za sebe, Lana Del Rey je preuzela odgovornost da bar pokuša da je spase.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare