Piše Ana Maria Rossi: Dragi, dnevniče

To što sam ti poslednji put pisala u sedmom osnovne je zato što sam imala život. Sad imam neko rastegljivo vreme za presabiranje, ono čime te ljudi uglavnom bombarduju u vreme novogodišnjih rezolucija pa mi, u to ime, treba papir i olovka.Elem, život kao takav, i svet  kakav poznajemo, na nekoj je ozbiljnoj klackalici. I sve se to desilo u nekoliko nedelja. A trajaće, pitaj kurac do kada...Pošto nemam nameru kad ovo prođe da pišem scenario na temu korona u mom selu, ovo mi dodje da ne zaboravim kako mi selo izgleda u doba korone. A izgleda, otprilike, ovako:Deca se školuju na televizoru. S obzirom na šta nam inače liči školstvo, ne bih umela da ti kažem da li je to dobro ili loše. Ja to ne pratim, ali sam uspela da vidim na jutjubu deo časa istorije na kom jedan relativno mlad učitelj oklembešenih ramena uči decu kako je“najvažnija osoba koja se nalazila na teritoriji Srbije Milan Nedić, čuveni general iz Prvog svetskog rata...“  Ja sam generacija odrasla na "Bošku Buhi" i "Otpisanima". U tih minut i po sam poželela da mu nabijem bombu u usta i katapultiram ga u delovima,  makar do Sutjeske i Neretve.Svi rade od kuće.  Mogla bih i ja, ali umesto toga gledam filmove, čitam knjige i ponešto pišem. Rečju, život mi se, bar u tom smislu, nije okrenuo naglavačke.https://www.youtube.com/watch?v=SwmwUUYYHowLjudi su isti kao i u nekoroniranom stanju, samo malo izraženije. To će ti bolje objasniti Pekić ili Duško Kovačević, da ne  tupim ja...  Ali nešto je ipak primetno. Muškarci su veći hipohondri od žena. I to im nekako lošije stoji.  A ja spadam u onu malobrojnu skupinu kojoj je to nešto najaseksualnije na svetu. I najmanji polni organ mi je privlačniji od muškarca izbezumljenog od virusa.Kada je počelo ovo ludilo, ne tako davno, države su imale različitetaktike kako da se izbore sa virusom. Engleski premijer Boris Džonson je rekao da će se koronom stanovništvo prirodno pročistiti, ko živ ko mrtav, pa najbolje da se ništa po tom pitanju ne radi. Tad mi je malo skočila temperatura. Ispljuvala sam ekran kompjutera i poželela mu da se prvi zarazi i još ponešto što nije pristojno prepričavati... Zasad se samo zarazio.Sa izvesnom dozom srama priznajem da sam i ja prvih dana podlegla za toalet papirnim ludilom. Sad imam dovoljno toalet papira i ubrusa ako dodje do smaka sveta. Vadi me malo što nisam kupovala brašno, ulje i kvasac pošto, realno, ne znam šta bih s tim radila.Jedna od bezočnijih izjava koja se svakog bogovetnog dana ponavlja ovom narodu je uputstvo kako se dezinfikuje život oko nas. Od prvog dana karantina do danas, ja nigde nisam videla ni kap alkohola ili asepsola.Teže od karantina mi pada to što mi se državni vrh na dnevnom nivou izdire na mene, vređa me i ponižava. Za moje rođene pare. Ranije sam mislila da će to ovom narodu nekad dozlogrditi i da će se, takvim ponašanjem, ovakva vlada sama urušiti. Sada samo mislim da je ovaj narod stoka i da ima vlast kakvu zaslužuje.Sramota me je i od pljuvanja po sunarodnicima koji su se vratili u zemlju. Predsednik Srbije koji i dalje živi u televizoru , i u ovo vreme jedina je osoba koja se za sve u zemlji pita. Stigmatizovao je desetine hiljada ljudi sa srpskim pasošem i svakim pravom da dođu ili se vrate u svoju zemlju. Nije im na aerodromu obezbedio karantinski smeštaj, ali je sledećih nedelju dana proveo ubeđujući naciju da ćemo zbog njih svi pomreti.Tražio mi je drug iz Podgorice da mu za sajt napišem listu filmova i knjiga za doba karantina. To je najteže. Gledajte, brate, ono što vas čini srećnima,  "Variolu veru", čitajte "Besnilo", šta ja znam...I da ne zaboravim najvažniji doprinos korone: Napisala sam pesmu. Prvi put u životu. Ne znam šta mi je bilo. Nisam je još nikom pokazala. Nije o virusu. I dobra je.Ana Maria Rossi, reditelj(Tekst je uz dozvolu autorke prenet sa njenog fejsbuk profila)Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram