Srđan V. Tešin Foto:Imre Szabó

Kikindski pisac Srđan Tešin sticajem nesrećnih okolnosti našao se u žarištu koronavirusa u Srbiji.

Iz grada u kom živi je prva žrtva koronavirusa u Srbiji, a još dvoje njegovih sugrađana je u teškom stanju. U gradu rade samo prodavnice hrane i apoteke, uz zvanične informacije kolaju i glasine, ali se širi i solidarnost… Srđan Tešin govori iz prve ruke za portal nova.rs o tome kako izgleda život u Kikindi ovih dana, kako on i ljudi u njegovom okruženju podnose izolaciju i kako se snalaze sa svim tim što nas je snašlo.

Kako izgleda Kikinda danas?

– Upravo sam se vratio iz kvartovske mesare i trgovine. Izlazim iz kuće tek posle 10, kako bih kupio samo najosnovnije namirnice. U našem gradu je danima na snazi zabrana rada svih radnji osim onih za prodaju hrane i lekova. Moja četvoročlana porodica živi na Mikronaselju, u tipskom, urbanom delu grada, koji čine samo stambene zgrade, tako da smo mi, za razliku od ostalih sugrađana koji imaju bašte, prinuđeni da provodimo vreme u samoizolaciji između četiri zida. Nisam išao do centra grada. Kikinda ima jedan od najlepših trgova u državi, ali sudeći po fotografijama koje sam video na gradskim portalima i društvenim mrežama, čini mi se da je opusteo. Prodavnice su pristojno snabdevene; nedostaju i dalje zaštitne maske, sredstva za dezinfekciju, ali i kvasac, recimo. Trgovci imaju potrebnu zaštitnu opremu, a kupci uglavnom nose ručno pravljene maske i poštuju udaljenost od dva metra u redu. Imamo pravovremene informacije od strane zdravstvenih institucija, što je veoma važno u ovo vreme lažnih vesti. Policija danima patrolira ulicama i s razglasa obaveštava ljude o propisanim merama zaštite. Video sam kamione sa prskalicama koji dezinfikuju ulice. Noćna tišina je nestvarna.

Foto: Ana Hegediš Lalić/Nova.rs


Kako ste primili vest o tome da je jedan vaš sugrađanin preminuo, a da su dvojica u teškom stanju?

– Kikinda je mali grad, pa i ja, naravno, poznajem puno ljudi koji su zaposleni u istoj fabrici u kojoj radi i nulti zaraženi. Odmah su počele da kolaju raznorazne glasine, od onih apokaliptičnih, do onih s dozom crnog humora. Uostalom, sve to se dešavalo u vreme one prve, nažalost, neozbiljne konferencije za štampu predstavnika vlasti i lekara. Kada se pronela vest o zarazi, u gradu je i dalje sve funkcionisalo uobičajeno: škole su radile normalno, nikakvih restrikcija nije bilo. Kao da ljudi nisu bili svesni težine novonastale situacije. Međutim, ubrzo je postalo jasno da je reč o ozbiljnoj krizi. Naročito kada se saznalo da je nulti pacijent išao autobusom na posao ili na urološke preglede u bolnicu. Sve je više naših poznanika moralo u izolaciju. Učenica moja supruge je zaražena virusom korona, a da nije bila ni u kakvom kontaktu s trojicom prvozaraženih. Dakle, virus se izgleda širio, jednakom brzinom koliko i strah.

Oseća li se solidarnost među sugrađanima?

– Znam za primer zaposlenih u lokalnom baru koji su se, s obzirom na to da je lokal zatvoren, svi prijavili da volontiraju u Crvenom krstu. Čuo sam da su pojedinci pomagali policiji u doniranju plastičnih buradi potrebnih za mešanje sredstva za dezinfekciju. Sigurno da postoje brojni primeri komšijske solidarnosti. Bilo bi užasno da nije tako!

Kako se ponašaju Kikinđani?

– Prvog dana po proglašenju vanrednog stanja sam bio vrlo ljut, čak sam i pisao o tome na društvenim mrežama, pošto su ulice, trgovine, pošte ili šalteri bili pod opsadom penzionera. S jedne strane ih razumem: žele da plate račune, nisu naučili da duguju bilo kome. S druge strane, nije baš bilo nužno da bez maske odlaze u prodavnicu kako bi kupili dvesta grama napolitanki na merenje. Video sam na vestima i onu nerazumnu gužvu ispred pošte za isplatu socijalne pomoći. Ali, ono što sam juče primetio je da su sportski tereni puni mladih koji igraju fudbal, košarku ili tenis. Roditelji se igraju s decom između dve vatre na travnjaku, kao na prvomajskom izletu. Dečija igrališta su, takođe, puna. Video sam juče popodne i kako cela lamela kafeniše ispred zgrade, ali i one koji piju pivo ispred trafike. Ipak, najviše me je iznerviralo to što se sinoć, tokom aplauza podrške za medicinske radnike, koji rizikuju živote zarad opšteg dobra, orila pesma: „Zovi, samo zovi…“ Patriotizam je ostati kod kuće!

Kako gledate na to što su vaši sugrađani i samoinicijativno počeli dezinfekciju grada?

– Nisam znao za to. Pročitao sam vest na vašem portalu. Recimo, moj otac i moj brat žive u Mokrinu, na selu. Čuo sam od njih da puno mlađih seljana pomaže u hranjenju stoke ili nabavci hrane za stoku onima koji zbog godina i ograničenja kretanja ne smeju da izlaze iz kuća. Staračkih domaćinstava ima mnogo više nego što ima mladih u selu. Zamislite kako je tim ljudima koji su ceo vek navikli da rade u poljima, u baštama, u vinogradima ili voćnjacima, a sada ne mogu ni iz svoje avlije da izađu.

Da li je kulturni i društveni život zamro?

– Kao i u drugim gradovima, otkazani su svi kulturni i sportski događaji. Neke gradske ustanove kulture su ponudile, pre svega na društvenim mrežama, praćenje različitih audio i video sadržaja. Sinoć sam saznao da su lokalni kikindski di-džejevi osmislili onlajn party. S obzirom na nužnu potrebu socijalne distanciranosti, verujem da će ovakvih primera biti sve više i da će biti nužno kreativniji.

Šta vam najviše nedostaje?

– Mojoj porodici najviše nedostaje odlazak kod bake i deke, koji se strogo pridržavaju samoizolacije. Moja deca ih „posećuju“ samo putem skajpa, iako ih deli svega nekoliko ulica. S dekom na selu se čuju telefonom. Svima nam nedostaje uobičajena životna rutina i sloboda organizovanja vremena, ali navike su čudo, čovek se relativno brzo prilagodi svakoj situaciji.

Kako vi provodite vreme u izlolaciji?

– Živim u samoizgnanstvu već sedam godina, otkako sam oteran s posla, marginalizovan od strane lokalne vlasti i cenzurisan od njihovih medija, tako da je za mene stanje samoizolacije gotovo pa prirodno. Uglavnom sam, kao diplomirana domaćica, u kuhinji, ili pratim s decom školsku nastavu na televiziji. Pomažem ćerki u časovima klavira, koji se u muzičkoj školi održavaju putem skajpa, a sa sinom radim zadatke iz srpskog, matematike i sveta oko nas. Tek pred policijski čas s decom prošetam perifernim ulicama, s maskama na licu. Moja supruga ne izlazi iz stana, sve vreme je u kontaktu sa svojim kolegama i učenicima, kojima drži onlajn nastavu. U ovim okolnostima treba osmisliti plan i program svakog dana. To je jedini način da se sve ovo prebrodi, sačuvaju duh i zdrav razum.

Šta čitate, gledate, slušate? Možete li da nešto od toga da preporučite?

– Kao urednik u Književnoj radionici Rašić pripremio sam tri nove knjige, koje su baš ovih dana odštampane, ali ne mogu da budu puštene u distribuciju iz prostog razloga što ne rade knjižare. Ali bih, svakako, vašim čitaocima preporučio kratki roman Radenka Vadanjela Zdravo, dragi ubojice! i zbirke pesama Željane Vukanac U talasima tela i Aleksandre Jovičić Naše male smrti. Sa suprugom opsesivno gledam vesti, ali i festivalske filmove koje nismo stigli da pogledamo kada su bili aktuelni. Dok kuvam, puštam glasno Buena Vista Social Club, disk koji sam slučajno pronašao u plakaru. To je moja podrška starijim sugrađanima.

Vodite li, možda, dnevnik?

– Ne, a možda bi trebalo da pribeležim sve strahove. Svakog dana otkrijem po jedan novi. Eto, meni je sad palo na pamet da, zbog toga što su knjižarska i izdavačka delatnost potpuno zamrle, uskoro neću imati nikakve prihode. Čak se ni od književne postprodukcije neće moći živeti: otkazane su sve književne večeri na kojima je trebalo da gostujem, a domaći i inostrani festivali na koje sam pozvan su pod znakom pitanja. Samostalni umetnik u doba korone će izumreti poput dinosaurusa.

Pišete li sada nešto?

– Otkako sam objavio autofikciju Moje, pisao sam samo kritičke prikaze knjiga za časopise, a onda sam jednog dana, podstaknut inspirativnim rečenicama koje je izgovarao moj sin, počeo da pišem kratke priče koje sam naslovio Luka kaže. Biće to, ako istrajem u svom naumu, knjiga za decu i odrasle. Nikada ništa slično nisam radio. Vreme je za promene.