Muzička kritika - Svetska premijera dela Aleksandre Vrebalov

Piše: Zorica KojićSećate se onog neodoljivog unutrašnjeg zova kojim različiti ljudi u isti mah bivaju privučeni u Bliskim susretima treće vrste Stivena Spilberga? E pa, nešto nalik tome okupilo je ljude u novosadskoj Župnoj Crkvi Imena Marijinog, gde se u petak 7. maja odigrao jedan zaista važan svetski muzički umetnički događaj: konačna i dugoočekivana premijera novog dela kompozitorke Aleksandre Vrebalov, pod nazivom Antene.

Geneza Antena zanimljiva je gotovo koliko i njena premijera. Sama kompozitorka Aleksandra Vrebalov o tome kaže: “Muzej umetnosti u Klivlendu (SAD) pozvao me je 2017. godine da napišem muziku inspirisanu bilo kojim umetničkim delom u svom posedu. U svojoj prvoj poseti upoznala sam se sa kolekcijom, imajući pristup i depou. Kustosi su me vodili po svojim galerijama i pričali mi o najznačajnijim umetničkim objektima koji ih čine. U Vizantijskoj galeriji privukla me je ikona Bogorodice sa Krita iz 1425. godine, Virgin Eleousa - Bogorodica nežnosti - za posetioce Muzeja u Klivlendu vredan muzejski primerak, a za verne i dalje živa sila, portal ka božanskom. Poželela sam da je okružim zvukom, zapravo pojanjem, jer slušni pandan ikoni jeste pojanje, a obe ove - dva milenijuma stare forme - u okviru vizantijske tradicije smatraju se portalima u drugo carstvo“.

Aleksandra Vrebalov u vezi sa ovako autentičnim nadahnućem još dodaje:“Moja veza sa vizantijskim pojanjem je Manastir Sv. Arhangela u Kovilju, u kom monasi započinju dan službom u 4 ujutru, rade na imanju, prave sveće i med, kuvaju bezmesna jela i održavaju drevnu muzičku tradiciju vizantijskog pojanja kroz svoje liturgijske obrede. Tokom godina, imala sam privilegiju da prisustvujem liturgijama i osetim deo života u manastiru. Jedinstvenost tih poseta inspirisala je ideju o spajanju pojanja sa ikonom u Klivlendu. Pitala sam za odobrenje da se u Vizantijskoj galeriji događa deo koncerta i da ispred ikone Bogorodice sa Krita tri monaha u kontinuitetu poju, dok u okolnim galerijama horisti držeison i zvone povremeno malim zvonima. Dobila sam dozvolu da koristim i dvoje orgulja iz muzejske kolekcije instrumenata. Gotovo cela zgrada Muzeja je od mermera, tako da zvuk divno putuje, vrlo slično zvuku ovde, u našoj Katedrali u Novom Sadu. Zato sam rešila da sa četiri trube i dva seta zvona stvorim osećaj neprestanog toka i kruženja muzičkih kodova, kratkih melodija, poziva i objava sa različitih, udaljenih tačaka u prostoru“.

No, novonastale pandemijske okolnosti, promenile su prvobitne zamisli kompozitorke Vrebalov o mestu i opisanom načinu premijernog izvođenja:“Premijera u Muzeju u Klivlendu otkazana je zbog pandemije, a dirigent Božidar Crnjanski zainteresovao se da Antene predstavi novosadskoj publici. U duhu zajedništva i poštovanja, što i jeste po meni odlika mog rodnog grada – ostvaruje se da Antene imaju svoje premijerno izvođenje u Novom Sadu. Tako ćemo u istom prostoru čuti vizantijsko pojanje i divni zvuk orgulja naše Katedrale i na moju veliku radost i uz zahvalnost svima, dotaći suštinu našeg pripadanja velikoj zemaljskoj porodici – da jedni drugima rado izlazimo u susret i da u zajedništvu stvaramo lepotu i harmoniju“. Podsetimo da smo prošle godine, 14. aprila 2020, u jeku pandemije, ipak čuli fragment dela Antene u aranžmanu same Aleksandre Vrebalov i sa dugogodišnjim saradnicima iz Kronos kvarteta te monahom Jerotejem iz Kovilja kao izvođačima. Članovi kvarteta Kronos, svako u svom domu širom San Franciska, i monah Jerotej iz Manastira Kovilj, izveli su svetsku premijeru ovako adaptiranog fragmenta Antena, koji je emitovan na Jutjub kanalu Kronos kvarteta, 18 dana nakon prvobitno planiranog izvođenja u Klivlendu. “Članovi Kronos kvarteta su se snimili u San Francisku, monah Jerotej je otpevao svoju deonicu u manastiru u Kovilju. U Novom Sadu mi je Jovan Obradović, poznat u alternativnim muzičarskim krugovima kao Shpira, pomogao da pet improvizovano snimljenih, različitih audio i video materijala spojim, da bismo uopšte čuli komad prvi put. Kad smo poslali miks Kronosima bilo je svima jasno da taj prvi, gotovo dokumentarni video, prepun presne emocije, mora da izađe u svet”, kazala je tim povodom Aleksandra Vrebalov.A kako se to u stvarnosti dogodilo u Novom Sadu?Pripremljeno uvodnim izvođenjem delikatnih horskih dela - Silent Prayer ukrajinskog kompozitora Mikhaila Shukha, O Salutaris Hostia letonskog autora Ēriksa Ešenvaldsa i Northern Lights Norvežanina Ole Gjeila - ANTENE kompozitorke Aleksandre Vrebalov donele su jednu neočekivano novu dimenziju ljudskom glasu u prostoru - čineći ga čudesnim masivom vedrine, koji se preobraća iz onog Džojsovog zrnca peska što tvori večnost, u gromadnu arhitektoniku čistih nebesa. Drugim rečima, zvuk sa kojim se susrećemo ovde kao da nas posmatra kakvim teleskopom kosmičke svesti, pod čijim smo sočivima - mi, obični ljudi - istovremeno i uzvišeni i mali.Na samom početku, tako će biti uspostavljena jedna nova suština svevideće zvučne objave, koja zaista pripada polju klasične muzike, ali apsolutno prekoračuje taj prostor. Ovo delo prevazilazi ne samo žanrovske klasifikacije, nego i uobičajene mentalne obrasce po kojima razvrstavamo muzičko stvaralaštvo, jer je razlog njegovog postojanja u duhovnom samoostvarenju, što ne poznaje granice. Tako su ovde ogromnom posvećenošću dovedeni u organsku međusobnu vezu - duhovni, klasični i savremeni muzički izraz - da bi se žižak spiritualnog prepoznao u svemu oko nas.

Iz Antena nam se, rečju, kroz pulsiranje i pucketanje neke neobjašnjive pra-elektrike hora, obraća sasvim savremena zvučna slika, sa onim pravim “trubama jerihonskim” u nesvakidašnjem sadejstvu, prouzrokujući svojevrsno iskakanje tog vidno-slušnog fenomena iz uobičajenog koloseka, do te mere da muzika počinje i doslovno da podrhtava pred našim očima, izmičući realnom vremenu. Treba se vratiti hiljadugodištima natrag, u proto-nastanak ljudske vrste, i iskusiti filogenezu i ontogenezu u sebi u isti mah, kao onomad kod Terensa Malika u filmu Drvo života, ne bi li se odgonetnula tajna postojanja. A sve to zbiva se u TEK jednoj iskrici krhkog trajanja, nakon čijeg ćemo muzičkog bljeska definitivno unaprediti zalog ljudskosti u sebi.E, baš tu iskricu u svojim Antenama dotiče Aleksandra Vrebalov. Ona nije ovde ulovljena, jer kompozitorka Vrebalov nema uopšte nameru da je zarobi i naudi njenom divotnom fluidnom entitetu. Ta iskra razgoreva se do neverovatnih razmera pred našim očima i ušima i potom sama odluči da krene dalje, a ne da prosto zgasne. I u toj njenoj neuhvatljivosti i slobodnoj volji sadržana je duša Antena. A ne zaboravimo da su antene (antennae) elektronske komponente namenjene slanju i prijemu radio-talasa. Ako ponovo poverujemo Filipu K. Diku iz već pominjanog Prodora božanskog - Univerzum je programiran, a možda može i da se reprogramira. Antene bi u tom slučaju mogle biti zvučni računar za uspostavljanje komunikacije sa praiskonskim iskustvom prošlosti i budućnosti vaseljene. Sa haosom i savršenstvom elemenata. Anarhijom i konstelacijom. Ne znam za druge slušaoce, ali ako sam ikad pomislila da ću doći u kontakt sa stvorenjima poteklim sa neke druge planete, ili prvobitnim ljudima, ili onima što tek dolaze - ovo je stvarno bio trenutak i mesto za takav susret!

Monasi pravoslavnog Manastira Sv. Arhangela Mihaila i Gavrila (ovde u Katedrali!)potcrtali su tu drevnost otvaranjem prostora između Zemlje i neba, i on nas dočekuje u lebdenju, nekakvom bestežinskom stanju, mimo milenijuma, u koje ulazimo slobodno. Razobručenost združenih zvukova sugeriše prvobitni dar-mar onog nedokučivog prostora što stoji na početku vremena, glasovi monaha mrse se u zvuku orgulja (David Bertran orgulje, Miljana Nikolić električne orgulje) zvona (Milica Grubišić, Ivan Burka), truba (Boško Bismiljak, Vladimir Merei, Filip Jovanović, Petar Najdovski), gudača (Gudački kvartet TAJJ), doživljavaju vrhunac i trepereći minu kraj nas, poput anđela ljudskog obličja. Otkrovenje je dosegnuto, mir uspostavljen i zato odista blaženo zvone ta zvonca u rukama ljupkih horskih pevača (Hor škole crkvenog pojanja “Sveti Jovan Damaskin”, Hor Akademije umetnosti u Novom Sadu i Novosadski kamerni hor), svi zajedno - pod sjajnom upravom dirigenta Božidara Crnjanskog - izričući svoju objavu života, iz punog srca.Ako do ovog časa i niste bili religiozni - nešto nalik bljesku vere prostrelilo vas je ovde kao munja stenu, zalazeći vam u samu srž. I doživeli ste pravu duhovnu ekstazu tokom slušanja Antena, taj dašak epifanije koji prelazi poput kosmičkog skenera preko vašeg bića. Jer, “ekstaza je važna“, kako je to u svom Orlandu ustvrdila Virdžinija Vulf. A ona je svakako dobro znala o čemu priča. I ta ekstaza koja će vas obuzeti, to Galvanijevo “začaranje srca”, nešto je poput samog glasa postojanja: Tvorca, čovečanstva, onog vašeg lično ...Ovaj izuzetan umetnički događaj ostvaren je zajedničkim delovanjem Akademije umetnosti u Novom Sadu, Muzičke omladine Novog Sada, Župne Crkve Imena Marijinog, Manastira Sv. Arhangela Mihaila i Gavrila i Škole vizantijskog pojanja, Novosadskog kamernog hora, Srpskog narodnog pozorišta, Radio Novog Sada, Muzeja umetnostiu Klivlendu i Izvršnog veća APV. Ponekad zaista pripadamo velikoj zemaljskoj porodici, jedni drugima rado izlazimo u susret i u zajedništvu stvaramo lepotu i harmoniju, što već reče Aleksandra Vrebalov. Jedino tako se čovek u nama neprestano potvrđuje.https://www.youtube.com/watch?v=2Q4EAYb5M28&t=1s