Petko je stigao u Holivud, probudio se i pitao - Šta ću ja ovde: Neverovatne priče "duše" srpskog filma

Vozio je “Radojku i Tineta” - prvi beogradski zglobni autobus. Direktor jugoslovenske Carine bio je Zoranov otac, dok je Naserov prodavao lozove. Otac mog para iz klupe bio je jedan od najuspešnijih direktora u dugoj istoriji “Centroproma”. Bili su najveći jugoslovenski uvoznici i prodavci kafe: “minas” i “santos”. C-kafa. Godišnje, bar osamdeset zaposlenih dobijalo je ključeve stana - pročitao sam godinama kasnije. Da je Julijanin otac jedan od najpoznatijih jugoslovenskih filmskih snimatelja Aleksandar Petković - saznali smo pred kraj četvrtog razreda. - Vrlo malo se spominje da je Aleksandar Petković, u stvari bio duša Kino kluba “Beograd”. I u današnjem smislu, on je bio glavni producent filmova Kino kluba “Beograd” i svih filmova s kojima su debitovali Kokan Rakonjac, Marko Babac, Žika Pavlović, Dušan Makavejev... - navodi Srđan Karanović u razgovoru s njegovim mlađim kolegom Stefanom Arsenijevićem ( “Malo iznad tla” Filmski cenatr Srbije). Producentska kuća se zvala “Film danas”. Birao je Petko scenarija, jurio pisce koji su hteli da pišu i uveo je taj kinoklubaški duh u srpski film.Đorđe Kadijević smatra da je Petković sudbinski krivac što je on uopšte pokušao da se bavi filmom. - O njemu mogu da govorim kao čoveku koji je toliko doprineo svojim talentom da ono što sam ja, bude upravo onakvo kakvim sam želeo da bude, pa možda i bolje od toga, jer je on vrlo često prevazilazio meru mojih očekivanja - navodi Kadijević (“Više od istine“ - Orfelin).

- On je bio čovek izuzetne darovitosti, ogromne vitalnosti i strahovite snage volje. Umeo je da bude veoma osoran i brutalan prema onome ko mu se ne sviđa ili mu se zameri. Šta je on našao u meni i zašto je činio sve to što je činio za mene ja do današnjeg dana ne mogu da odgonetnem - kaže poznati reditelj.

Od filma se (ne) živi

Kadijevićev otac smatrao je da Đorđe od umetnosti neće moći da živi i da će biti “siromah celog života”. Marko, Petkov otac, pomirio se tek onda kada je sin počeo da zaradjuje od filma, odnosno kada je video da od toga može da živi - pričala mi je nedavno Petkova ćerka Julijana Vajović. Takođe i da se njen otac s radošću sećao ranog detinjstva na Kosovu i Metohiji. Gotovo filmska priča ali u kojoj glavnu ulogi “igra” Petkov otac.  

- Deda Marko je bio zamenik direktora britanske kompanije “Selection Trust Limited“ u Srbiji, koja je pre rata imala koncesiju na istraživanje i eksploataciju rudnika Trepča. Direktor je naravno bio Englez, koga sam poznavala - kaže Julijana. - Deda je prilikom povlačenja preko Albanije ostao bez oca. U Francuskoj je završio prvu godinu gimnazije. Ostale razrede u Redingu, jednoj od najstarijih engleskih škola Reading school. Bila je to poznata gimnazija. Marko je bio perfektan đak. Đaci te škole po pravilu su nastavljali akademsku karijeru. Deda je diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Posle rata jedno vreme radio je u UNRI ali nova vlast nije imala interes da ga angažuje. Tada postaje prvi posleratni, zvanični prevodilac britanske ambasade gde radi do penzije. Te ’67. napušta Beograd. Odlazi sa bakom u Londonu, gde su živeli do kraja života - objašnjava Julijana. 

Petkovi debitanti

Aleksandar Petković bio je jedan o osnivača Kino kluba “Beograd”. Pre toga, po Kadijevićevom sećanju, Petko se zaljubio u film tokom okupacije. Radio je kao kinooperater u istom bioskopu koji će kasnije postati Kino klub “Beograd”. Na istom mestu Kadijević je gledao filmove ne znajući da je gore u kabini sedeo jedan mladić sa kojim će decenijama snimati filmove i serije. Upoznaje ih Olga Vujadinović, Kadijevićeva komšinica, koja je igrala glavnu ulogu u Petrovićevom filmu “Dani”. Taj film Petko potpisuje kao direktor fotografije.

- Posle izvesnog vremena Petko mi je kao iz puške rekao: "Slušaj ti moraš da se baviš filmskom umetnošću. Ti si gotov reditelj". Onda me je bukvalno uzeo za rukav doveo u Kino klub “Beograd”. U jedan potpuno novi svet i otvorio novi horizont  koji ja bez njega ne bih imao. Ja sam dakle u celosti dužan Aleksandru Petkoviću, za sve što sam kasnije u životu uradio - objašnjava Kadijević. - Kino klub “Beograd” nalazio se u ulici Borisa Kidriča (danas Beogradska), bliže Pravnom fakultetu, ni sto metara od naše kuće. Dovoljno “daleko” da je Petko  palio “simku”, ispod čije je haube stalno nešto majstorisao. Njom bi se odvezao do Kluba - jer ko zna gde će da završiti, seća se Julijana.  Bio je neverovatne energije. Godišnje je snimao tri-četiri dugometražna igrana filma godišnje, TV serije...  - Dobio je i poziv da nastavi karijeru u inostranstvu. Ništa manje nego Holivud. Stigao je tamo i kada se probudio sledećeg jutra, osvrnuo se oko sebe i upitao se: "Šta ću ja ovde!?" Već narednog jutra vratio se u Beograd. On jednostavno nije mogao da bude tri sata vazdušne linije dalje od Beograda - objašnjava Petkova ćerka.  

Da je Aleksandar Petković imao širi, “panoramski” pogled na ovdašnju filmsku industriju govori iskustvo reditelja raznih generacija.  - On me je naterao, bukvalno da sednem i napišem prvi svoj scenario u životu da bismo učestvovali na godišnjem konkursu  Filmskog fonda pri Minstarstvu kulture. Napisao sam  scenario za film “Praznik”, i on je za divno čudo, na tom konkursu, dobio sredstva - seća se Kadijević.  A da tu ima manje čuda a više presinga na svakom delu srpske filmske avlije iskustvo je  Srđana Karanovića. - Petko me je pozvao kao eto poznatog kinoamatera da radim. Kaže “Ajde smandrljaj nešto”, on je tako govorio, nije mistifikovao. Ima konkurs u Minisitarstvu kulture ili tako nešto za debitantski film. Hoćemo da konkurišemo ali ima samo jedan značajan uslov da bude gotov za Pulski festival i da nema više od 15 dana snimanja. Gde da odbijem priliku da snimim film. Imao sam 25 godina.Taj razgovor bio je u martu a Pula u avgustu. Prema Karanovićevim rečima namera tog konkursa za debitante i Aleksandra Petkovića nije bila da uradi “Prohujalo sa vihorom”  već da se pravi nešto čudno i šašavo. Tako se “rodila” “Društvena igra” 

Usud "Države mrtvih"

Ne samo snimatelji Petkovića pamte jer je prvi počeo da snima “iz ruke”. U čuvenom amaterskom fimu “Krug” Kokana Rakonjca igrao je i poznati snimatelj  Vladeta Lukić. - Imao je obrijanu glavu, deformisanu širokim objektivom kojim je sniman. Izgledao je zastrašujuće. Snimatelj Aleksandar Petković, snima ga kamerom “iz ruke”, tada hrabrim revolucionarnim postupkom snimanja u Beogradu, kako mahnito juri lepu i mladu devojku kroz lavirinte ciglane - podseća Karanović (“Sam o sebi“  Geopoetika),.

- U “Prazniku” bila je jedna scena koja je mogla da se snimi stereotipno, da se iskadrira. Rešili smo - seća se Kadijević - da celu tu, dugu scenu snimimo iz jednog kadra od devet minuta - iz ruke. Zima, puca drvo od hladnoće, mi u bundama, glumci u kostimima. To je zahvaljujuići Petku sigurno najbolja scena koju sam snimio baveći se filmom sledećih pola veka.“Vukovar jedna priča” bio je emotivno iscrpljući film za Petka, objašnjava njegova ćerka. - Kada je snimao poslednji film Žike Pavlovića primetila sam umor na njegovom licu koji nije bio isključivo posledica napornog rada…Žika Pavlović nije video svoj poslednji film. Preminuo je 1998. Iste godine i jedan od glumaca Predrag Milinković, najpoznatiji jugoslovenski epizodista. Kraj tog filma nije video ni njegov direktor fotografije. Aleksandar Petković umire 2000. Godinu dana kasnije od posledica batinanja preminuo i glumac Dragan Maksimović. Film se zvao “Država mrtvih”. Završio ga je Dinko Tuvakvić, koji iznenadno umire 2013 godine.  Bonus video: Premijera "Usekovanja"

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=premijerafilmausekovanjegp-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5304620"]