Pesnikinja Jana Radičević: Želela sam da napišem nešto o vodi

Jana Radičević je veče započela tako što je pročitala početak svoje poeme, a moderatkorka Jelena Knežević, teoretičarka književnosti i prevodilac, naglasila da je ovo njeno prvo predstavljanje na ovoj manifestaciji.- Reč je o poemi i stihovima, o celini koja je istovremeno i priča, ali je napisana u stihovima tako da se kombinuju refleksija i duboko promišljanje o mnogim stvarima. Vrlo je jasna priča i narativna matrica – objasnila je gošća i dodala da je promišljanje o temi u ovoj knjizi dovelo do toga da sam sadržaj odredi formu, a ne obratno.

- To mi je bilo mnogo važno jer znam toliko neuspelih slučajeva kada bi se radilo na drugačiji način. Tako je taj tekst počeo kao jedno veliko istraživanje o tome šta voda znači za mene, a završio u jednu vrlo ličnu priču koje nisam bila ni svesna tada kada sam shvatila da želim da napišem nešto o vodi. Počelo je tako što sam napisala projekat u kom objašnjavam zašto želim da se bavim temom vode, koja je vrlo široka. Zanimalo me šta znači voda za nas danas pa sam se setila onih tekstova iz geografije gde su nam pretili da do 2040. godine neće biti pijaće vode i slične informacije. Napisala sam taj projekat sa kojim sam se prijavila na konkurs za “spisateljicu grada Graca” za koju nisam ni znala da je toliko renomirana i da je teško dobiti. Ništa od toga nisam znala do trenutka kada sam je dobila. Ljudi godinama šalju svoje tekstove i pokušavaju da je dobiju, a ne dešava se svaki dan da dobijete podršku od glavnog grada Štajerske – rekla je Radičević.Pesnikinja je otkrila da je usput shvatila da tada još nije obradila neke detalje iz svoje prošlosti i detinjstva.- Ti detalji su jako zanimljivi i zabavni dok ste dete, ali su zapravo veliki problemi koji mogu da utiču na vaš život i život vaše porodice ako ste ih stvarno svesni. To je bila 2010. godina kada su se desile velike poplave u delu Skadarskog jezera gde sam ja i odrasla. Nešto je ostalo tada u meni što sam morala sama da preradim i da pišem o tome. Nakon jednog razgovora sa prijateljem i puno istraživanja sve je počelo da isplivava baš poput vode.Radičevič je istakla da joj je bio veliki izazov da iz dečijeg ugla progovori o velikim temama.- Kada se to desilo nisam bila sigurna da li je to dobro, da li je to za čitaoca ili je samo za mene. Za građu tih prvih pesama sam koristila iz sopstvenog života. Bilo mi je teško da osvestim i shvatim šta sam uradila i da se nekako odaljim od sebe i tih svojih tekstova kao mojih. Ima jedan film o autoru kratkih apsurdnih priča koji kaže “sve je fikcija, zato je mogućnost poistovećivanja sa stvarnim ljudima moguća”. Na kraju nije ni važno šta je materijal iz stvarnog života, a šta ne, jer se sve može čitati kao fikcija. Samo ja znam šta jeste stvarno, a šta nije. To mi je jako zabavno, otklanjati te viškove i pronalaziti nešto što je materijal za fikciju.Cijeli rad na poemi, nastavila je Jana, jeste igra sa sećanjima, kako njenim tako I tuđim.- A sećanja su nešto što me na različite načine fascinira. I kao materijal za književnost, ali i kao psihološki fenomen kom ne možemo lako da verujemo. Mi sami, kada se nečega prisetimo, to korigujemo u odnosu na to kako se osećamo ili na situaciju u kojoj se nalazimo. Meni je to bilo prezanimljivo, trudila sam se da ispričam priču o poreklu najtačnije moguće, ali sam istovremeno radila i sa sećanjima na koja se ne možemo osloniti, što je malo paradoksalno. Možda na kraju to i nije toliko ni važno.

Jana Radičević je u Austriji na nemačkom govornom području pisala poemu na našem jeziku, a zatim su njeni prijatelji prevodili njena dela koja su zatim objavljena na nemačkom jeziku.- Prevod je stvarno dobar, bilo je dosta zeznutih stvari kao neke igrarije sa jezikom koje su, čini mi se, oni dobro rešili. Bilo je dosta pregovora oko naslova da li će se to čitati ili ne. Na kraju smo odlučili da ipak hoće. Stvarno sam imala sreću. To su tada ljudi nekako ispod žita iz Kulturnog centra izdavaču poslali moje tekstove bez mog znanja i onda su mene pitali šta mislim o njegovoj izdavačkoj kući. Onda smo svi rekli da je super i potom mi rekli šta su uradili. Izdavač je bio Kristijan Tanhojzer, koji je ilustrator i umetnik, ima malu izdavačku kuću koja godišnje štampa tri knjige i kojima se stvarno posveti. Poseban je po tome što naslovnu stranu štampa na Gutenbergovoj presi. Ja sam bila tako radosna što on želi da objavi moj tekst i što je uopšte našao mesto u rasporedu. Kasnije sam čula da je nemoguće jer u naredne tri godine nema mesta. Čitava ta saradnja sa njim je bila stvarno neverovatna jer je mnogo promišljao o svakoj stranici. Na kraju smo se odlučili da na naslovnoj strani bude taj blindruk, zapravo njegova ilustracija pastrmke koja pliva protiv struje što je zapravo zona neutralnog pritiska tj. jedno od značenja - kazala je Radičević.Knežević je dodala da je knjiga predstavljena na Lajpciškom sajmu knjiga i podsetila da Radičević živi transkulturalnost budući da originalno piše na maternjem jeziku a živi na nemačkom govornom području te da između kultura stvara poeziju.- Živim između dva jezika svaki dan. Bilo mi je zanimljivo u Gracu, kada su me pozvali da mi požele dobrodošlicu i tu su bila dva novinara. Jedan od njih me odmah pitao hoću li pisati na nemačkom. Malo mi je napravio pritisak jer nisam imala plan, ali sam mu rekla da ne znam, da sam počela da sanjam na nemačkom. Možda se i to desi.Bonus video: Kako je Iskra Brajović postala i pesnikinja

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=kakojeiskrabrajovipostalaipesnikinja-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="6053106"]