Neću da zbog bilo koje ideje, političkog zanosa izdam ceo život. I uvek ću kazati šta mislim, dok me ne proglase za totalno ludog, kaže za Nova.rs muzički novinar i publicista Peca Popović.
Napisao je nebrojene tekstove, na desetine predgovora i pogovora, ali odbijao je da piše knjige, misleći da to nije dovoljno dobro. Jer, odrastao je na velikim piscima i novinarima. Ipak, postao je, kako kaže Petar Peca Popović za naš sajt, najstariji debitant, objavivši već četvrtu knjigu „Treća strana ploče“ za KOV.
I novu knjigu muzički novinar i publicista otvara pitanjem – šta je rokenrol? Dok Zoran Paunović beleži u pogovoru da je rokenrol – bajka, Peca, kako priznaje za Nova.rs, nema pravi odgovor…
Ali zna jedno – kad stane i vidi sliku, ili film, kad ga zgromi predstava ili pesma, srećan je, ma raduje se, kako nam priča dok sedimo u dvorištu njegovog doma na Topčideru, kao klinja…
– Stalno sam pokušavao da pobegnem od svoje biografije. A upoznao sam ljude sa svih postera u mojoj momačkoj sobi. Ko je verovao da ću se rukovati i pričati s Peleom, Vanesom Redgrejv, Džoan Baez, s predsednicima država, da ću piti čaj s Lorensom Olivijeom, ili s princom Renijeom? Ili da napišete tekst o najvećoj živoj balerini, a onda za njenu izložbu u Moskvi traže baš taj tekst. Ili da ćete igrati šah s tri najveća svetska prvaka. Da će Lenard Koen vaš tekst objaviti na svom sajtu. To mi ne bi palo na pamet. Nisam ušao u posao s ambicijom da se obogatim, niti da pričam kakav sam švaler bio, već da budem učesnik procesa koji nisu imali ime. Jedino što nikada nisam uspeo, niti ću, jeste da na mojoj opštini imam promociju…
A da niste kao tinejdžer, sa 17 godina, iz drugog pokušaja ušli u diskoteku „Kod Laze Šećera“, da li biste postali „oldejdžer“ koji može da piše o rokenrolu?
– Sećam se prvih tekstova koji su pisali čuveni novinari o toj novoj vrsti muzike, rokenrolu – pa, svi su promašili. I bojim se da bih, kad bih sad otišao na koncerte nekih novih imena, rekao nešto zbog čega bih se kajao. Ove godine će biti 60 godina kako sam pravio prve igranke u „Topčiderskoj noći“. I kad bih sad čuo nekog novog rekao bih da je bezveze jer pripadam analognoj generaciji koja je muzičare uživo slušala. Danas svi koriste tehnološke mogućnosti koje im se pružaju, nepevač je pevač, nemuzičar muzičar. Nekada se sve to stvaralo pred mikrofonom, nije bilo prevare. Danas grupa izađe na binu i iznese ogromna pojačala, koja su prazna otpozadi. A kad dođete i vidite na sceni Bitlsa mali Vox AC30 ili kod Hendriksa Maršal, vi se oduševite… Danas je sve fejk. Meni je teško na to da se naviknem, ali ovoj generaciji koja je odrasla u tom ambijentu divno je da otkriju ono što je stvarano u drugačijim tehnološkim okolnostima, kad je to bila revolucija u glavi. Ono je trebalo izdržati…
Ispisujete u knjizi da su na hiljade vinilnih komada teških nekoliko tona vaše vikendice, egzotična letovanja, jahte, besovi… Da li će to „đubre“ biti sačuvano do kraja?
– U jednom momentu su mi ploče bile u potkrovlju, i kad je tih četiri tone ploča propalo kroz plafon i upalo u dnevnu sobu, znao sam da moram nečega da se rešim. I poklonio sam dečku iz komšiluka koji je svirao „samo“ 2.500 ploča. Ostalo je još jedno sedam hiljada. A maštam da sve što imam poklonim muzeju rok muzike u nekoj zvaničnoj instituciji. Ne bih voleo da, kad umrem, sve to bude razneseno. Voleo bih da negde postoje tragovi. Makar one ploče s potpisima ljudi iz sveta, i one na kojima sam potpisan. Imam i sve domaće ploče s divnim posvetama. Voleo bih da postoji trag od šezdesetih godina prošlog do dvadesetih godina ovog veka. Da je neko u nečemu uživao i možda se zbog toga odrekao nekih stvari. Znate, kad izađe ploča, ja sam putovao do Graca da je kupim. Recimo, kad je izašao Springstinov album „River“ putovao sam, nisam mogao da izdržim da je nemam. Kad upadnete u groznicu da nešto imate, da slušate, da vidite kako je neko razrešio neko pitanje kroz muziku… E, tu umetnost sam u pločama tražio.
Sve stranice u knjizi ispisali ste ne zbog one naše floskule da ste „bili na pravom mestu u pravo vreme“ već da se neke stvari ne zaborave. Skloni smo zaboravu?
– Primećujem da su ljudi, kad me sretnu, dirnuti zbog toga koga sam sve pomenuo. Pripadamo narodu koji se hvali svojom istorijom, a očas posla sve zaboravljamo. Živimo sada pretrpani svakojakim senzacijama, i toliko je mozak zasićen da se i ne sećate šta je neko na vlasti rekao prekjuče. Već danas ste tri puta čuli nove stvari. Ljudi zaboravljaju, a mislim da ako bih zaboravio ono čemu sam prisustvovao, dobroti koja me je opekla, poukama koje sam pokupio od stvaralaca muzike bio bih verovatno gori čovek nego što jesam. Oni su me oplemenili, kazali sve ono što se ne uči u školi. Ti ljudi koji stvaraju kroz umetnost govore ono što biste možda hteli, ali ne umete. Kad vam je već Bog dao priliku da budete u njihovoj blizini, nemate pravo da zaboravite to. Hoću da zaboravim loše stvari, ali Štulić je pisao i pevao da je interes da budete s boljima od sebe. Imao sam sreću da budem sa najboljima. I zato ne dozvoljavam da budu zaboravljeni, jer onda ni moj život nema smisla.
Ali, i ti najbolji imaju svoje mane. Ne libite se u knjizi da, pored dobrih, pišete i o lošim stvarima, pa u eseju o Bori Đorđeviću konstatujete da nekada omiljeni buntovnik „piša uz vetar u društvu na kojem mu malo ko zavidi“…
– Jedino ja imam pravo da pišem to o Bori, jer smo rođaci. Ja sam mu donosio prve ploče, vodio ga na prvu Gitarijadu. Nikada se neću odreći našeg odnosa, bez obzira što ga nisam video deset godina. Imam pravo da mu zamerim ponekad nešto. Kao što očekujem od prijatelja da meni zamere ako sam ogrešio dušu. Računam da prijatelj ostaje prijatelj i kad zgovna. Ali politika je uspela da pokvari mnoga prijateljstva. Politika sada zahteva pripadnost, podrazumeva isključivost, naše i njihove. Meni je teško da budem njihov, a često neprijatno da budem samo naš. Voleo bih da budem ono o čemu celog života maštam – slobodan. Mislio sam ceo život da mi posao omogućava, ako ne pare, ono pravo na slobodu. Neću da zbog bilo koje ideje, političkog zanosa, izdam ceo život. I uvek ću kazati šta mislim, dok me ne proglase za totalno ludog…
Pesme ste uvek posmatrali kao nešto mnogo više od puke melodije. Kao stav, ritam, emociju, slike…
– Za mene je pesma dobra ako svedoči o svom vremenu, a to važi za sve trenutke, zauvek. U pesmama se sve dogodilo, prvo u njima, pa u stvarnosti. Pesme su sve najavile. Ali, teško nam je kad vidimo da se pesma realizuje na način kako je neko predvideo, a vi ste mislili da se to nikada neće desiti. I s jedne strane se divite vizionaru, a s druge strane žao vam je. Sve što se naglo desi, promeni nešto u prirodi, stvarnosti, a niste uvek spremni na zemljotres, nesreću, rat, raspad države, sveta u kojem ste rođeni. Rođen sam u svetu u kojem je bilo tri milijarde ljudi, sada ih ima osam. To nije isti svet. Planeta nije na istom mestu. Greota je što sam suviše mator, ali nisam verovao da će ovo biti epilog. Verovao sam da smo stvarno zaslužili bolje. Šta još treba da se desi da bih se iznenadio?
U tekstu o Đorđu Balaševiću pominjete njegov apel Novom Sadu – „Ne daj se barabama, nikad nećeš propasti dok je nama nas“. Da li biste to rekli o Beogradu?
– Divno je što u Beogradu sad postoji intelektualni pokret otpora. Ljudi su možda nemoćni pred ovim što se dešava, ali glasom brane neke vrednosti i nešto što ne sme da se urušava u Beogradu. Ne može za potrebe „novopobednika“ da se izbriše sve što je grad činilo gradom. Jer, grad nisu samo srušene zgrade. U njima su stanovali graditelji duhovnog Beograda i nisu zaslužili da na taj način ta zdanja budu zbrisana. Malo, malo imam ponudu da prodam kuću. Mogao bih u Americi da kupim znate kakvu kuću od prodaje? I da živim mirno, a ne da čekam početak meseca da mi stigne obaveštenje da je legla penzija. Ali, neću. Kuću možete da napravite, ali dom ne možete. Kad prodate to, ostajete gologuzan, emotivno prazni. Ne mogu pare sve da nadoknade. Ovo nije samo kuća, peta generacija Popovića je ovde. Ako to prodate, onda ste izdajica.
Pišete u knjizi da sve što ste radili za Beograd, uvek je bilo besplatno…
– Radio sam to zato što sam mislio da se treba odužiti gradu koji te trpi i koji ti je dao šansu. Nisam uzeo dinar za stvari vezane za muziku i za grad Beograd. Da nisam bio vezan za muziku ko zna šta bih bio danas, a da nisam rođen u Beogradu ne bih dobio šansu da radim stvari koje sam radio. Kako to može neko da plati? Mnogim ljudima se nije pružila šansa da u Beogradu ostvare svoje zamisli, meni jeste. Nikad nisam očekivao da mi bilo ko iz sveta muzike kaže hvala. Radio sam to zbog sebe, jer ono što su oni radili bilo je važno za moj život, i smatrao sam da bi to i drugi trebalo da čuju i vide, da tome prisustvuju. Oni su veliki, niste vi njima više važni. Najvećima ne trebaju prijatelji, kad uspeju oni misle da sve znaju. Potrebni ste na početku, kad su nejaki, ne znaju dokle će doći i koliko će trajati tih njihovih pet minuta. Tad treba da ih ohrabrite. I kad vidite da neke biografije traju 50 godina, onda ste srećni, znate da ste u nekom momentu bili blizu stvari.
Bili ste blizu kad je stvarana pesma „Samo par godina za nas“. Pominjete da, kad ste je čuli, kao da vas je valjak pregazio i kako je to bio jedan od boljih dana u vašem životu. Koliko je takvih dana bilo?
– Uh, mnogo. Ali, samo je ta pesma proglašena za najveću u 20. veku. A da nisam prelomio, ne bi je bilo na ploči. Duško Trifunović je rekao kako je važno okupiti se oko dobrih stvari i raditi, a posle će biti šta će biti. Pa, ja sam prelomio i da se snimi pesma „Igra rokenrol cela Jugoslavija“, da na koncertnom albumu „Baladašević“ bude pesma „Samo rata da ne bude“ 1987. godine. Imao sam šansu nekad nešto da odlučim, da se zateknem u studiju kad nešto nastaje. Sećam se večeri 10. novembra 1974. kad je Bijelo dugme prvi put stalo na binu Doma sindikata za emisiju „Veče uz radio“. Posle toga me je u kafani „Pod lipom“ njih deset napalo što sam doveo te idiote, jer od njih ništa neće biti. Ponekad je divno kad vam niko ne veruje, a vi ste ubeđeni da ima nekog čuda tu. Imao sam sreću da budem bar u četrdesetak takvih situacija u životu. I svi imaju knjige, dokumentarne filmove, biografije, a ja u 90 odsto slučajeva nisam spomenut, i to mi je najveća sreća. Mnoge ne viđam godinama, decenijama, ali znam da ako im nešto zatreba, ja sam tu. I kad bi meni nešto zatrebalo, oni bi se makar javili, ili bi mi lepu čitulju dali.
Da li se i dalje osećate kao „otpad, bruka, beogradski retard“, jer nikad, kako beležite, niste ništa ukrali, oteli, nemate oružje, niste ubili nikog, učestvovali u privatizaciji, niste čak uspeli da postanete ni pedofil…
– Sa ponosom nosim svoju sudbinu, ali nije prijatno kad na Terazijama neko viče iza vas: „Bolje da sam video Andriju Artukovića, nego Pecu Popovića“. Ili dok sam čekao autobus na Trgu republike i čovek s mobilnim telefonom je vikao: „Ej, Kolinda evo ga ovaj tvoj ustaša Peca, hoćeš da ti ga dam. Pobićemo mi vas sve, pala je odluka da čistimo Beograd od ustaša“. To teško pada. Na istom tom Trgu republike sam radio neke lepe stvari u životu. I doživeo ovo u starosti. Pa, devedesetih je broj izdajnika bio isti kao broj stanovnika, sad je broj šljama i otpada otprilike podjednak sa 60 odsto Beograda. Odrastao sam u ambijentu u kojem je književni jezik bio na televiziji, gde se vodilo računa šta se kaže, a danas ne postoji kočnica ni za jednog učesnika javnog saobraćaja. Šta mogu ova deca koja gledaju Nacionalni dnevnik edukativno da čuju osim epiteta za koje ste mislili da više ne postoje u našem jeziku, da li ti ljudi koji upravljaju našim sudbinama razmišljaju o posledicama izrečenog. Zamislite kako se osećate kad svako, ako niste istomišljenik, može da vas naziva otpadom, dripcem, lopužom, žutim. Imam divnu žutu košulju, a ne smem da je obučem, da me neko ne prebije.
Pišete i da su danas glavni junaci oni koji se troše kao toalet papir, čiji upotrebni rok ne zavisi od njihovog dara, već sposobnosti da budu odani partiji…
– Nekad je za svako mesto u Jugoslaviji, koja je imala 22 miliona stanovnika, bila velika konkurencija, a danas je dovoljno da slinama zalepite plakat u predizbornoj kampanji i već ste postali kandidat. Makar za predsednika opštine. Pa, 64 predsednika opština u Srbiji završilo je fakultet za manje od godinu dana. To je najveća optužba na našu stvarnost. Predsednik je jednom rekao da nisu samo potrebni školovani, nego i stručni. Zar moraju ti stručni, ako su već stručni, da imaju lažne diplome. Bog, kad je delio talente, dao ih je i neškolovanima. Pa zašto onda kupuju diplome? Trudite se, dokažite se, uradite nešto lepo, a nemojte se dičiti lažnim diplomama i uništavati zemlju!
Najavljeni su prevremeni izbori. Očekujete li opet sline na plakatima?
– Očekujem da će predizborna represija biti gora nego ikad. Nije isto kad ste sigurni da ćete pobediti, ali ne znate s kojom razlikom i kad vidite šta se sad događa, pa se ne biraju sredstva i moraju da se upregnu svi raspoloživi kapaciteti. Nismo mi navikli na poštene izbore. Preveliko je očekivanje u karikaturi od demokratije da očekujete regularne izbore. Da li ljudi u republičkim institucijama, u izbornim komisijama, u REM-u razmišljaju šta rade, o posledicama njihovih odluka. Kako spavaju? Da li razmišljaju da su možda nekom naneli užasan greh, i da će jednoga dana to doći na neku vrstu naplate. Problem je što i mi kao narod imamo razumevanje za gubitnike, kad padnu s vlasti. Sažaljevamo. Mrzeli smo ih dok su bili na vlasti, a kad padnu, nešto nam bude žao. I to je moja teorija da je svaki čovek u Srbiji fenomenalan, a kao narod smo nikakvi. Pođite u Srbiju, u svakom selu zakucajte na vrata i primiće vas kao najrođenijeg, nahraniće vas, napiće vas, dati vam krevet, ali kad se njih pet skupi ispred seoske prodavnice, odmah će se dogovoriti da nekom jebu majku.
Da li je muzika danas mladima važna, kao što je bila vama?
– Ne. Muzika je izgubila sociološku dimenziju, jer se više ništa važno ne odlučuje uz muziku, kao što je to bilo šezdesetih. Uz muziku se borilo za građanska prava, protiv rasizma, za prava žena na izbore, ravnopravnost polova, protiv rata u Vijetnamu, intervencije u Čehoslovačkoj. Uz muziku se marširalo. Kod nas se poslednji put 1996/97. uz muziku marširalo. Danas se ne ide na velike proteste iza muzike. Na proteste vodi ljudska nepravda, gde različite generacije to prepoznaju, a nekad su mladi menjali svet. A u našoj zemlji ne možemo da računamo na mlade, jer su otišli. Ostali smo bez kritične mase koja bi trebalo da promeni zemlju.
Sloboda rokenrola nije vam dala da normalno ostarite…
– Imam 18 godina i ovih 56 godina iskustva. I dalje. Podetinjio sam (smeh). Mladost ludost, starost blesavost!
Bonus video: Peca Popović
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar