Starost, godine i smrt Peca Popović često pominje u tekstovima ili kada razgovarate sa njim, ali književnik Mihajlo Pantić i dalje ga vidi kao omađijanog dečaka koji odbija da odraste kako se ne bi probudio iz čarobnog sna.
Tu čaroliju preneo je i na svoje potomke, pa nam tako sa ponosom priča da kada svoga unuka upita gde je Džimi, dečačić od samo 18 meseci upire prstom u knjigu o Hendriksu, ili jednu od retkih fotografija gitariste koja krasi dom Popovića. A na pitanje gde je Džon pokazuje tablu sa natpisom Ulica Džona Lenona postavljenu kraj ulaza u topčidersko dvorište.
Čitav jedan zid Popovićeve biblioteke ispunjen je retkim izdanjima knjiga koji su pravi istorijat rokenrola. Sa ponosom nam pokazuje prvi primerak „Tarantule“ Boba Dilana, ili prva dela o „Bitlsima“… Jedan od dragulja iz njegove biblioteke, koji nam pokazuje, jeste i prvo izdanje knjige „Jefferson Airplane and SF Sound“, inače originalni primerak Ralfa Glisona, čuvenog muzičkog kritičara koji je sa Janom Vernerom osnovao magazin „Rolingstoun“. Do nje je došao „teškom mukom“, a hvalio se njome ispred svoje kuće Polu Kanteru, koji će poslednji koncert u životu održati u Užicu.
Pored knjiga, u svojoj impresivnoj kolekciji nekada je imao i na hiljade vinila. No, poklonio je čak 2.500, a danas su mu ostali samo oni sa posvetama muzičara. Mnogi od njih više nisu tu i uvrstio ih je u knjigu „Tragovi u beskraju“. Vraćajući se tako svom „almanahu izgubljenih“, pominje da su od izlaska knjige otišli još mnogi:
– Pre neki dan je umro Čičak u Sarajevu, a upoznao sam ga 1969. godine na koncertu u tamošnjem Domu mladih gde je u pauzi koncerta „Indeksa“ Čobi pevao „Led cepeline“. Čičak je stanovao iznad Davorina Popovića u Mis Irbijevoj 5 i bio je čuven po tome što je imao ploče i kad bi sarajevski muzičari snimali nešto, dolazili su kod Čička da slušaju vinile. Da nije bilo njegovih ploča, ne bi bilo pola sarajevskih hitova. I zapitate se kako je moguće da smrt takvog čoveka ne pomenu nijedne novine. Pisao je iza zavese za „Indekse“, napravio 30 svejugoslovenskih koncerata u Sarajevu, usred rata je u taj grad doveo Džoan Baez da peva. A onda vidite da nestane neko efemeran, a proglase ga za sveca. Mi mislimo da svet počinje od ovih koji su došli na vlast i odredili ko sme da svira a ko ne. To nije kultura – odsečan je.
Umreti mlad i biti lep leš
Neki od muzičara o kojima piše su doživeli duboku starost, a drugi otišli prerano što zbog poroka, što tragičnih okolnosti. Iako pominje onu staru floskulu „umreti mlad i biti lep leš“, ipak konstatuje da su mnogi od njih zaslužili bolji epilog:
– Ono što se često naziva „Klub 27“, svi njegovi „članovi“ su zaslužili bolji epilog. Ali, ako okrenemo naopako stvar, kakvi bi oni danas bili? Suočavamo se danas sa jednim fenomenom – rokenrol je uvek bio prkos mladosti prema starosti, a nosioci rokenrola su sad najstariji. Dolazimo u fazu da ćemo narednih deset godina samo pisati „in memoriam“, zato što ti pioniri i ključne figure iz šezdesetih i sedamdesetih imaju između 75 i 90 godina. Tužno je kad Čak Beri umre u 91. godini, a vi ga se sećate kad je kao mlad pevao „Roll Over Beethoven“, jer je to bio drugačiji poklič. Ali, opet, kako je divno bilo kad ste mogli jednom nedeljno da ga slušate u jednom klubu u poznim godinama. Ili kako je divno bilo slušati Koena pod stare dane u Beogradu, kad ste videli jedno gospodstvo. Nije ta muzika samo skakanje, vrištanje i treska glavom u publici. To su neke emocije kojih nema u knjigama, ili prodavnicama. Dirne vas to i volite što pripadate tome. Koena sam video na prvom koncertu u Evropi 1970. godine na „Vajt“ festivalu, ali kada sam u Beogradu 2009. godine video da je sišao sa bine, a da ga je publika vratila i da je odsvirao još 11 pesama na bis… Pa, nečiji celi koncerti sastoje se od 11 pesama!
Citira Grega Almana koji je odavno rekao: „I da danas umrem, ne bih žalio“. Bili životi tih muzičara dugi ili kratki, poročni, burni, upisali su se u večnost. Iako Popović piše da „zaborav nije naša postojbina“, nameće se pitanje zašto sve te značajne ljude koji su otišli tako olako zaboravljamo?
– Ovo što se desilo poslednjih 14 meseci nikad se nije desilo! Doživeli smo da u jednoj strašnoj pandemiji stradaju ljudi sa naše strane muzike. Imamo taj užasan niz od Miše Aleksića, Mikice iz ČBS, Mikija i Minje iz „Lutajućih srca“, pa Dragoljuba Đuričića, Sanje Ilića, Vojkana Borisavljevića, Čička, Đorđa Balaševića, Zafira Hadžimanova… Sva ta imena kao da su samo „pokupljena“. Kad imate tu vrstu pomora, to je nezasluženo. Toliko sam emotivnih bankrota imali. Kad gubite jednog, imate vremena da ga ožalite, ali kada gubite ljude kao na serijskoj traci, onda otupite i ne razumete veličinu gubitka. A s druge stane, nekom i lakne, da takvi ljudi više ne bi smetali. Neko je sa svojim delom opasnost. Jer svi ti ljudi koji su otišli ne mogu režimski i partijski da se naprave. Uspeli su u svome poslu, zato što su imali talenta i svoj ponos – ocenjuje muzički kritičar, publicista i rokenroler.
Rokenrol je izgubio važnost
I dela svih tih imena koja su otišla, bar za Pecu Popovića, garant su za njihov beskraj, što ovako objašnjava:
– Pokušajte da zamislite, mimo mene i mog ukusa, kakav bi svet bio bez tih ljudi? Rok muzika je danas izgubila svoju važnost. Svetom dominiraju hip-hop, latinski soul i pop muzika koju više ne razumemo. Vratili smo se na ono što je bilo pre pojave rokenrola. Više nema iskaza u muzici, nema autora koji hoće nešto važno da kažu. Sada imate, kao do pojave Elvisa, Čaka Berija ili Litl Ričarda, kompozitore i zgradu na Brodveju gde sede po dvoje-troje njih, slušaju melodije i pišu tekstove za pevače. Izgubili smo velike autore, a svet je u 20. veku promenjen zbog velikih autora, pionira koji su nam nešto važno poručivali. Sada imate drugačiji pristup stvaranju. Danas imamo nešto što je nekad bilo nezamislivo, da iza bine, umesto onih na sceni, imate petoro njih koji sviraju, imate proteze, usnimljenu muziku. Zamislite danas da Hendriks izađe na binu, a neko tamo iza svira… Meni je najveći poraz bio kad su „Pink flojd“ počeli da koriste tehnologiju. Sećam ih se još dok su svirali sa Sidom Beretom. Razumem da se tehnološki stvari menjaju, ali mi smo odrasli u vremenu virtuoza gde nije neko mogao da izađe na binu i peva ako to nije znao. Danas je svaka žaba-kreketuša pevačica, zato što studio pruža mogućnosti da se sve dotera. Nažalost, svako može danas da bude Marija Kalas!
Pokušavao je celoga života da doprinese da naša sredina ponudi autentičan odgovor na dešavanja u svetu – bilo da su u pitanju muzika, novine, radio, TV stanica ili izdavanje ploča. Ukazuje i kako je dve ploče objavio u Beogradu pre nego što su postali hitovi u celom svetu:
– Kad me pitaju kako – moj odgovor je da su mi se dopale pa sam pitao je l` mogu prvi da ih objavim. Čak me je i Herb Alpert pitao kako sam uspeo da pogodim. Kad se pojavio Blek sa pesmom „Wonderful Life“ 1987. godine i kad sam čuo tu kasetu, pitao sam londonski „A&M Records“ da li mogu to odmah da objavim zato što počinje turistička sezona. I mi smo šest meseci pre Engleske objavili tu ploču. Prvi sam objavio „Stop“ pevačice Sem Braun. Čak sam prvi na svetu objavio pesmu „Bamboleo“. Zvao me je moj prijatelj iz Novog Sada i rekao mi da bi neki mađarski Cigani, koje niko neće da potpiše, hteli da objave album i da li bi mogli da snime 500 ploča i da to nose i prodaju po koncertima. I prva pesma na A strani bila je „Bamboleo“. Kada su je „Džipsi kings“ objavili tri godine kasnije, to je postao svetski hit – seća se.
Nekad su se plašili novinara
I pored svega, ne vidi sebe kao nekog proroka, već misli da mu je Bog podario „osećaj za neke stvari“:
– Možda sam išao težim putem, ali imao sam zadovoljstvo da nikad nisam radio za pare, već iz ubeđenja, sa čestitim namerama. Najveće stvari ne možete ni da kupite, već ih zaslužujete. Bio sam bio urednik dva najtiražnija muzička časopisa, ali nikad nisam rekao da su oni bili najbolji. Možda su drugi pravili bolje, ali ja sam više trofejnih novinara koji rade po celom svetu napravio kroz ta dva časopisa nego Fakultet političkih nauka.
Zapisao je davno u jednom od tekstova: „Novinarstvo, kako je to nekad moćno zvučalo“. Kada ga na kraju upitamo kako danas „zvuči“, ističe da sada nije lako biti novinar:
– Nekad su se svi plašili novinara, čekali pola osam uveče da dođu ispred „Politike“ ili „Borbe“ i dobiju sutrašnje izdanje da vide šta se o njima piše. A danas će vas satanizovati svaka budala u političkoj stvarnosti, a da nije ni pročitala vaš tekst. Ne možete nekog proglasiti za neprijatelja zato što se ne slaže sa vašom politikom, ili ako mu se ne sviđa određena predstava, film… Ne želim da živim u državi u kojoj smo podeljeni na naše i njihove. Svi smo naši. Svaki pametan čovek trebalo bi da čak i iz loše procene svog rada izvuče neko iskustvo, nešto nauči i pokuša da bude bolji. Nažalost, živimo u svetu u kome su svi lideri po istom modelu – ja, pa država. A to ne može tako – zaključak je Petra Pece Popovića.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar