Pozorišta su zatvorena, opere se ne izvode, Vlada Srbije je od 5,1 milijardu evra za pomoć u saniranju posledica pandemije za sektor kulture izdvojila nula dinara, ali zato operski pevači na platnom spisku u Narodnom pozorištu pevaju - na pijaci.

„Sad pijmo, nek’ čaša se blista u ruci…“, zaorilo se danas među tezgama na Palilulskoj pijaci po otvaranju. Ispostavilo se da su se pred tezgama našli pevači opere Narodnog pozorišta i to je trebalo da bude iznenađenje. „Režiseri“ tog iznenađenja su, kako se ispostavilo u direktnom uključenju reportera TV Prva, zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić i Jasmina Trumbetaš Petrović, direktorka Opere Narodnog pozorišta. 

„Smislili smo ovo kao iznenađenje, da na lep način, sa solistima Narodnog pozorišta, koji sad ne mogu da rade, i predstave ne mogu da se održavaju, obradujemo naše kupce. Želeli smo da na simboličan način otvorimo našu najlepšu pijacu i radujemo se povratku normalnom životu“, rekao je Vesić u uključenju na TV Prva.

Video sa pijace odmah je postao viralan. Korisnici društvenih mreža primetili su, između ostalog, i da se maske nisu nosile, niti se vodilo računa o razmaku.

„Ovi stvarno pomeraju dno na dole“, komentar je Dejana Petkovića na Tviteru.
„Naravno, ‘višak’ u budžetu je sigurno morao biti utrošen na ovu epsku papazjaniju i konga liniju primitivnog (uprkos arijama) moronizma“, komentar je korisnika Tvitera potpisanog kao Mark0.

Tviteraš Col. Vilson ocenio je: „Ovi divni ljudi su taoci sopstvenog talenta i beskrupuloznosti političara“, a korisnica iza naloga Iva Cvrkutovich zapitala se: „Možda ovo ne može biti nadmašeno, možda je kraj”.

Za nastup koji je zamenik gradonačelnika Goran Vesić nazvao iznenađenjem, sociolog Ratko Božović ima drugi termin: banalizacija.

– Imamo konfuznu situaciju, a jedan partokratski ritam formira stvarnost. Autoritarni mentalitet nametnuo je da jedan čovek odlučuje o svemu, stvara se konfuzija, a ljudi zbog egzistencije pristaju na sve. Vesić se tom čoveku koji o svemu odlučuje dodvorava, smišlja igrice koje će se njemu dopasti, na nivou provincijskog pozorišta – kaže Božović.
Božović kao još jedan primer navodi podelu zastava građanima Beograda.

– Svaki taj fragment kao da je paradigma celine. Te zastave su prebrojavanje, ko je za njih a ko nije, a opera na pijaci je banalizacija. Sve to, i zastave i opera na pijaci, udar je na normalnost. Podanički mentalitet je dobio takav zamah, a i ljudi su ovde lako potkupljivi – ocenjuje Božović.

Pevanje arija na pijaci može se, ocenjuje Božović, posmatrati i kao kič.
– Pevanje arija tu je izmešteno iz konteksta. Kad je nešto na mestu na kom ne pripada, to je već kič, a kod nas je sve moguće – zaključuje Božović.