Od prvih protesta do batina i nereda: Na šta je sve bio spreman Tomislav Peternek da bi napravio najbolju fotografiju

Sve na svetu postoji da bi na kraju završilo u knjizi, tvrdio je Malarme. Suzan Sontag je zadnju poštu potražila na drugoj adresi: "Danas sve postoji da bi završilo na fotografiji". Od brojnih fotografija Tomislava Peterneka posebno pamtim one iz kaiša ranih šezdesetih.

Beogradski poštari taj 14. februar 1961. godine pamte po, do danas, neoborenom rekordu u broju isporučenih telegrama. Ulica Proleterskih brigada, broj 18, ambasada Kraljevine Belgije. Tu je i danas, ali sa novim-starim nazivom: “Krunska”.

- Ja mogu da zaboravim, ali fotografije imaju bolje pamćenje. Kroz vrata belgijske ambasade svaki čas izvirivali su prsti domara. Preuzimao je telegrame i davao ih službenicima ambasade koji su nervozno špartali s jednog na drugi kraj bašte. Kao da su se pitali: Ima li kraja? Sve sam to video i fotografisao sa druge strane ulice iz stana sa drugog sprata zgrade - sećao se jedan od najpoznatijih jugoslovenskih fotoreportera Tomislav Peternek u razgovoru za naš portal 2021. godine.

Povod: ubistvo prvog premijera nezavisnog Konga, Patrisa Lumumbe. Iako je ubijen skoro mesec dana ranije, 17. januara, vest do javnosti stiže tek 13. februara. Već sledećeg dana došlo je do demonstracija u Moskvi, Nju Delhiju i Beogradu.

- Ne znam kako je bilo u Moskvi ali tog jutra pozvao me je Lazar Mojsov, budući ministar inostranih poslova Jugoslavije, tada direktor i glavni urednik “Borbe”: “Isprati miting na Trgu (Marksa i Engelsa, prim. nov.), ali nemoj da ti promakne ukoliko se nešto bude desilo ispred belgijske ambasade” - ispričao je tada Peternek.

Verovalo se da iza ubistva Lumumbe u nekadašnjoj belgijskoj koloniji stoji Brisel. Prošle godine belgijski kralj Filip izrazio je “duboko žaljenje” narodu Konga zbog zlostavljanja i nedela u vreme kolonijalne vlasti. U Beogradu se od ranog jutra “kuvalo”.

- Od Slavije su se kretale kolone studenata sa transparentima. Orilo se “Kongo – Kongoancima”. Sam miting na Trgu protekao je mirno. Nisam čekao kraj. Odmah sam krenuo ka belgijskoj ambasadi koja je od Trga pet minuta hoda. Još od crkve Svetog Marka uočio sam parkirane kamione i vatrogasna kola na raskrsnici ulica Prvog maja i Proleterskih brigada (danas Resavske i Krunske) kojima je blokiran saobraćaj. Posle mitinga studenti su počeli da se slivaju sa svih strana u tu, inače usku jednosmernu ulicu. Bilo je nešto milicije, još manje vatrogasaca. Ispred same ambasade jedan Bjuik ili Ševrolet, uglavnom velika američka kabrio lađa. Nedaleko i beli kombi.

Procene govore da je tog 14. februara na beogradskim ulicama bilo 30.000 demonstranata.

- Bilo ih je kao “žutih mrava”. Pod pritiskom sve većeg broja studenata sužavao se prostor između njih i dvadesetak milicionera. Da bi ih odbili, vatrogasci su uključili šmrkove. Februar naravno nije vreme za “kupanje”. Bili su mokri kao miševi. To je izazvalo još veći revolt studenata. Pokušali su da iseku vatrogasno crevo. Vrlo brzo proradile su motke, ali i pendreci. Demoliran je parkirani automobil, zatim prevrnut. Koji minut kasnije bio je već u plamenu. Kroz prozore ambasade počeli su da lete papiri i inventar. S ulične fasade skinut je grb Kraljevine Belgije dok se na zgradi ambasade vrlo brzo našao veliki Lumumbin portret - ispričao nam je Peternek u pomenutom razgovoru.

Po zvaničnim podacima povređeno je 80 ljudi. Njih tada nisu delili na pripadnike milicije i demonstrante. Na fotografijama Tomislava Peterneka ispred ambasade, među studentima može da se zapazi možda samo jedan student iz Afrike, dok ih je na mitingu bilo oko 1.000. U prostorije ambasade upali su samo domaći studenti. Ispred ambasade bio je i 29-godišnji književnik Bora Ćosić. Posle demonstracija u pojedinim beogradskim poslastičarnicama, prema njegovom sećanju, umesto tulumbi naručivale su se “lumumbe”.

Da se sve otelo kontroli vidi se na Peternekovoj fotografiji unezverenog komandira milicije koji repetira pištolj uz naredbu da se blokira ulaz u ambasadu. Pritisak je međutim bio toliki da je najveći deo pripadnika milicije bio sateran u jednu od garaža ambasade.

- Popeo sam se na beli kombi da bih uradio još bolje fotografije. Na krovu me je dočekalo: “Odakle si ti?!” Jedva da sam stigao da izgovorim: “Borbe”. Policajac me je munuo, tako da sam pao s krova. Krenuo sam ka jednoj od okolnih zgrada. Primetio sam da za mnom užurbano idu dvojica policajaca u civilu. Video sam ih tu još dok nije bilo studenata. Pokušao sam da im šmugem, jer su te zgrade povezane unutrašnjim dvorištima. Kada sam pomislio da sam im umakao, na izlazu druge zgrade dočekala me je naredba. “Daj ’vamo filmove” - dreknuo je takođe jedan civiljnjak. Rekao sam mu da sam na zadatku. “I ja sam na zadatku” – odgovorio je i prethodnoj naredbi dodao: "I fotoaparat!". Shvatio sam da nema nagađanja. Pitao sam ga samo za ime da bih znao ko ih je oteo. U “Borbu” se vraćam…

Praznih šaka? Upitao sam.

- Da. Mojsovu sam objasnio da mi je policajac u civilu, pomenuh i ime, sve uzeo. Direktor je bez velike nervoze rekao: "Sačekaj u hodniku". Nije prošlo 15-tak minuta u "Borbu" su mi došli na noge i uz izvinjenje predali sve filmove i fotoaparat. Sledećeg dana novine su bile pune tih zaista dramatičnih scena prvog studentskog protesta u nekadašnjoj Jugoslaviji - ispričao mi je tada Tomislav Peternek.

Bonus video: Srpski fotografi i dokumentarni film u Pitsburgu, izložba