0
I najvrsniji koreografi, po pravilu, očas skliznu u banalno.
„Tragovi“, Režija i koreografija Vim Vandekejbus, Ultima vez, Brisel, Belgija, otvaranje Bitefa
Piše: Aleksandra Glovacki
Tragovi, onako kako nam scena to pokazuje, jesu tragovi koje je ljudska ruka, ili ljudska volja, ostavila na prirodi. Dok se u pozadini crni zastrašujuća šuma, koja zaklanja i nebo, čovek ucrtava autoput u teren. Neki čovek, bilo koji. Put je čistina, vodi nekuda, nešto povezuje, ali u isto vreme i odseca šumu, taj nesaglediv, dubok i moćan svet, toliko različit od ravnog, glatkog puta, lišenog iznenađenja. Bar do prve okuke.
Da Vandekejbus nije sam objasnio da je ovom predstavom tražio tragove koje je on ostavio (za sobom?), kao i tragove prirode koje je telo zaboravilo ili potisnulo, ja to ne bih videla. Videla bih tragove koje čovek ostavlja u prirodi, videla bih prirodu koja se buni, videla bih život koji buja i preko tog asfaltnog poligona. Da Vandekejbus nije objasnio, ja možda ne bih ni tražila priču u njegovoj predstavi, već bih se prepustila oniričkom doživljaju koji ples, moćan ples, izaziva i u gledaocu.
Ali on sam insistira na priči, čak i na govoru, u okviru scena fizičkog teatra, kojima jednako daje značaj kao i onim plesnim. Jedan od izvođača (Borna Babić) sve vreme govori, i to na nekom od ovih naših jezika. On tiraniše čitavu grupu, viče na njene članove, psuje, pa ih mazi, pa im naređuje… Oni su čas radnici na tom putu, čas ono što i jesu, plesači-izvođači, a čas čopor životinja kojima je on krotitelj. Oni su i grupa beskućnika, koja sobom vuče gomile otpada od kojeg pravi sebi skloništa i ležišta.
Vandekejbus je „Tragove“ radio premijerno za festival Europalija u Rumuniji, bio vidno impresioniran divljom prirodom te zemlje, malo istraživao pa saznao o rumunskim Ciganima nomadima, i taj deo narativa je očigledno prilagođenje zemlji domaćinu. Osim što je prilično haotično mešanje različitih sadržaja, pa je teško pohvatati sva umetnuta značenja, neka od njih i ne zaslužuju mentalni napor, jer ima prizemnog humora u tim scenama, predstavljačkim i opisnim, koje ni blizu nisu na nivou koreografskog dela.
Zato je plesački deo ono zbog čega vredi videti predstavu. Već početna, dramatična scena, u kojoj vrhunski efektno jedno živo biće, bilo da je čovek ili životinja, biva udareno kolima koje protutnje autoputem. Nema kola na sceni, naravno, samo jedan far koji uz zaglušujući zvuk udarca obara telo na zemlju. Nakon toga sledi čitav niz prizora lomnih tela, krhkog života ugroženog spolja, i prekinute niti.
Ili scena dva naga tela zaglavljenih udova i glave u plastičnom otpadu. Scena potresnog batrganja nevinog života uhvaćenog u klopku.
Pa igra predivnih jelena u fascinantnoj odi životu i njegovoj velelepnosti, kroz ruke – rogove.
Ili nešto što pomalo asocira na Bošov „Vrt uživanja“.
Sve to uz apsolutno vrhunske plesače, čije vam se granice izdržljivosti i akrobatike učine neuhvatljivim, i moćnu muziku nekoliko autora.
No tu su i tri medveda, i zelena dama koja ih vodi, i žena koja rađa meče, i naročito ovaj što viče i psuje da ga čitav svet razume… I najvrsniji koreografi, po pravilu, očas skliznu u banalno.
Bonus video:
Otvaranje Bitefa
