0
Kakav je osećaj biti bombardovan i biti van svog rodnog grada? Ukrajinska dramutrškinja Natalija Vorozbit piše o svom očajničkom odlasku iz Kijeva nakon ruske invazije.
Šta je trebalo da uzmem, ali nisam? Uzela sam novac i ličnu kartu. Zgrabila sam dva prstena (ljudi u knjigama uvek drđe nakit). Ali ostavila sam krst na zidu, porodično nasleđe i sliku kale. Odlučila sam da ostavim sve ikone da čuvam svoj dom i svoj grad, Kijev, piše Natalija Vorozbit za „Gardijan“.
Nisam uzela nijednu svoju fotografiju, niti portrete dva ukrajinska pisca, Ševčenka i Gogolja. Zalila sam sve svoje biljke, ali koliko će trajati ako se nikada ne vratim? Ko će odmrznuti moj zamrzivač? Za sobom sam ostavila srce. Bakina fotografija, još uvek je na polici. Hidratantnu kremu, novu, ostavila sam u kupatilu. Nikada je nisam ni koristila. Prestani da razmišljaš o hidratantnoj kremi, ti glupa ženo, i pazi na put.
Fokusiram se na put. Šta sam još ostavila iza sebe? Sve sam ostavila iza sebe. Ponela sam samo najvažnije stvari: majku, ćerku i Djušu, našu mačku, koja je cvilila i smrdela u autu celim putem. Uskoro će biti 30 sati kako sam za volanom. Bežim iz Kijeva jer ga bombarduju Rusi. Očajnički želim da spavam, ali mačka se usrala u autu i smrad me drži budnim. Šta sam se nadala da ću uzeti, ali nisam mogla? Mog muža i oca moje ćerke (dva različita muškarca). Otac moje ćerke je pisac – bilo je čudno videti ga kako drži pištolj. Ostavila sam svoje prijatelje, naš polusnimljeni film, ulice mog grada. Uskoro će procvetati kesteni, a ja ih neću videti.
Da li ste se ikada zapitali šta biste poneli sa sobom ako mislite da se više nikada nećete vratiti kući? Razmišljala sam o tome poslednjih osam godina, a još više u poslednjih nekoliko meseci, ali nikada nisam mogla da se odlučim ni na šta. Smrt je više definisana, samo znaš da je to kraj svega. Ali rat je kraj svega što je dobro i početak svega lošeg, za sve. Kako bi se neko mogao pripremiti za ovo? Šta treba da spakujemo da bismo uradili… šta? Započnite novi život negde? Ali kakvo su pravo imali da mi oduzmu život koji sam već izgradila ovde? Ne, nismo zaslužili ništa od ovoga. Ali čujte, niko ne zaslužuje da bude bombardovan, da pobegne ili da umre, samo zato što diktator poludele zemlje želi vaše uništenje.
Za nekoga, ovo je bila poslednja godina kada su mogli da zatrudne. Neko drugi je upravo završavao uređenje svog novog stana (sada prihvatilište za izbeglice, dobrodošli!). Neko je upravo završio sa otplatom duga (sada ponovo u minusu), druga osoba je ležala umirući u krevetu (okružena voljenima koji će sada umreti na putu, ili će biti bombardovani). Dete je završavalo školu (ali ti, dete moje, nikad nećeš diplomirati).
Trebalo je da otvorimo sopstveno pozorište, Pozorište dramskih pisaca, 12. marta. Toliko dugo smo to planirali: pozorište sa prostorom za odjek svih važnih reči. Ukrajina nikada nije imala ovakvo pozorište. Stavili smo svoje srce u to. Naš novac takođe. Sve je nestalo, precrtano. Pazi na put, ne plači. Nikada nismo uspeli da ga otvorimo, tako da zapravo nikada nije ni postojao. Ali Mariupolj je imao pozorište. Možete videti slike, pre i posle bombi. Samo se po fotografijama ne može zaključiti da je ispod ruševina bilo sklonište za bombe, u kome se kriju stotine i stotine običnih ljudi. Do sada su izvukli 300 tela. Nikada se neću umoriti da podsećam ljude da su ovo ruske bombe. Da ruske ruke pritiskaju dugmad da puste bombe koje padaju na nas. Čemu služi nacionalna kultura ako nema uticaja na ljude tog naroda? Šta je to kultura koju smatramo velikom? Da li vas još uvek oduševljava ova ruska kultura?
Ne stresiraj se. Pogledaj put. Gledaj na put umesto da se uznemiriš, podsećam sebe. Ali poslednjih osam godina gledam put i ništa drugo. Osam godina smo se bavili temom rata. Osam godina pokušavamo da viknemo svetu, da ih upozorimo na rusku vojnu pretnju. I tek posle 24. februara su nas konačno čuli. To je jedino pozitivno što mogu da vidim.
Scena Kraljevskog dvora u Londonu je 1. aprila domaćin čitanja drama ukrajinskih dramskih pisaca o njihovom iskustvu rata. Muka nam je i umorni smo od ovog iskustva, sanjamo da pišemo, snimamo filmove, pričamo o stvarima koje nisu rat. Ali posle 24. februara ove druge stvari su nam bile zatvorene, i tako će ostati do kraja našeg stvaralačkog života. Osuđeni smo da se fokusiramo na regione bola, očaja, nepravde, smrti. Ali i na moć ljudskog duha, na rodoljublje i ljubav. Mi smo spremni. Ali prvo želimo da pobedimo, i da se vratimo kući, i zalijemo naše biljke. I potrebna nam je vaša pomoć.
Bonus video: Mariupolj iz vazduha posle mesec dana borbi