Mnogi umetnici, među njima i pozorišni delatnici, ostali su bez posla uvođenjem vanrednog stanja. Za to vreme se njihove predstave emituju na sajtovima pozorišta, a koncerti na “Jutjubu”. I dok većina uglavnom ističe pozitivne efekte ovakvog načina komunikacije s publikom, koja inače ne bi mogla da dođe u pozorište, ima i onih koji ukazuju na određene probleme.
Oni postavljaju pitanje autorskih prava i materijalne nadoknade čime bi se bar delimično ublažile posledice zastoja u radu i plaćanju umetnika, pogotovo onih u samostalnom statusu.
Rediteljka Anđelka Nikolić, i sama samostalna umetnica, među prvima otvara tu temu, konstatujući da imamo situaciju „velikog neplaćenog rada“.
– U danima krize rad umetnika puno se eksploatiše onlajn. Emitovanje snimljenih pozorišnih predstava je pokazalo, s jedne strane, da postoji briga pozorišnih kuća za publiku u smislu održavanja pažnje i interesovanja za pozorište. Međutim, s druge strane, potpuno se prešlo preko toga da postoje autorska prava ljudi koji su u tim predstavama učestvovali tokom njihovog nastanka – rekla je Nikolić za portal Nova.rs.
– Zanemarena je i činjenica da ti snimci uglavnom nisu pravljeni za javno emitovanje, nego za potrebe arhiviranja, često su u umetničkom, pa i tehničkom smislu nedovoljno kvalitetni, i ne daju pravu sliku o originalnom umetničkom delu – dodala je ona.
Epidemija koronavirusa prekinula je u Ateljeu 212 njene probe predstave „Pred svitanje“ prema drami „ne pre 4:30 niti posle 5:0” Filipa Grujića, za koju je autor 2019. nagrađen na konkursu Sterijinog pozorja za najbolji originalni dramski tekst.
Anđelka Nikolić je u Ateljeu 212 već radila – postavila je komad Ežena Joneska „Makbet“ (2015) i autorski projekat sa Milanom Markovićem „Da nam živi, živi rad“ (2010).
Uspešno je režirala praizvedbe domaćih savremenih pisaca, a za postavku komada Olge Dimitrijević „Radnici umiru pevajući“ dobila je Sterijinu nagradu.
Iščekujući priliku da nastavi rad na predstavi, zapaža kako su se pozorišta pokazala u vanrednom stanju.
– Ovaj virus je na površinu izvukao neku uljuljkanost i samodovoljnost, inertnost u kojoj se pozorišta nalaze i očekivanje da se sva pitanja reše odozgo, da nam se kaže šta treba da radimo, kao i nedovoljnu fleksibilnost da se razmišlja o umetničkim formama koje bi mogle u ovom vremenu da nastanu kao odgovor na datost, da ljudi treba da čuvaju fizičku distancu – ocenila je Nikolić.
Nedavni rebalans budžeta iz koga je kultura izostavljena, za nju je znak “kako se kultura ne doživljava kao prioritet ni inače, pa ni sada”, podsetivši da je budžet za kulturu u Srbiji među najmanjima u Evropi.
– Drugo pitanje je razlika koja se odjednom pravi između umetnika koji su stalno zaposleni i onih koji su u statusu samostalnih umetnika, što bi trebalo da bude samo birokratska razlika, a sada ispada da je mnogo veća – primetila je Nikolić.
Posebna priča je, smatra, često pominjani Fond solidarnosti Udruženja dramskih umetnika Srbije od koga se očekuje da pomogne samostalne umetnike.
– Slažem se da fondovi solidarnosti treba da postoje, ali oni niti mogu niti treba da budu jedini odgovor na aktuelnu situaciju. Trenutno imamo problem neplaćenog rada i nedostatka mogućnosti za rad, a u budućnosti se postavlja pitanje kako će se dalje realizovati ranije planirani projekti i kako će se plaćati dodatni rad na obnavljanju zamrznute produkcije i kreativnih procesa. To su sistemska pitanja koja treba da se rešavaju unutar struka i u komunikaciji između strukovnih udruženja, institucija kulture i države – smatra rediteljka.
Povodom pomoći Grada Beograda samostalnim umetnicima koji imaju potpisane ugovore sa ustanovama kulture kaže:
– Strašno je što se gradske uprave pojedinačno izjašnjavaju, odnosno uglavnom ne izjašnjavaju, o ovom problemu. Osim toga, obustavljanjem konkursa koji je bio u toku Sekretarijat grada Beograda naneo je veliku štetu nezavisnoj sceni, jer je mnogim umetnicima onemogućio rad do kraja kalendarske godine, a nisam sigurna da su svi ti ljudi na spisku onih koji će dobiti pomoć. Publika je tu takođe uskraćena za sadržaje koje bi dobila realizacijom onemogućenih projekata.
– Tužna je situacija i da zaposleni u pozorištima odvajaju novac za svoje kolege samostalne umetnike, jer plate u kulturi i inače nisu dovoljno visoke. To su lepi gestovi koje treba pamtiti, ali ovo treba rešavati na drugačiji način – dodala je Anđelka Nikolić.
Kaže da bi u ovom trenutku, u pozorištu, rado postavila komad inspirisan filmom „Dva dana, jedna noć“ braće Darden iz 2014. godine.
– Jedna žena je nakon bolovanja dobila otkaz zato što su zaključili da njen rad nije potreban i da će njene kolege zaraditi više ukoliko ih je manje zaposlenih u firmi. To je film kome sam se vratila ovih dana, jer je vrlo aktuelan, a mislim da će u budućnosti biti još aktuelniji – objasnila je Nikolić i dodala da su solidarnost i nedostatak solidarnosti među dominantnim utiscima koje je stekla poslednjih nedelja.
Nada se nastavku rada na predstavi „Pred svitanje“, a u selu svojih pretkinja, Markovcu, bavi se projektom pokretanja „rodno pravedne biblioteke“ i drugih kulturnih aktivnosti.
– Ovih dana osmišljavamo način da čitalačke radionice, pozorišna gostovanja i druga planirana dešavanja realizujemo u mobilnoj formi koju ćemo nazvati “kulturna dostava”. Male pozorišne forme i dostava knjiga obavljaće se od kuće do kuće, tako da uslovi izvođenja budu bezbedni za sve, a kulturne potrebe ljudi zadovoljene – rekla je Nikolić.
Reč je o projektu Umetničke grupe „Hop.la“, čiji je cilj da se ustanovi seoski kulturni centar u nenastanjenom seoskom domaćinstvu.
– Prošle godine smo organizovali pozorišne radionice za najmlađe stanovnike sela i izveli nekoliko programa za odrasle. Ove godine nastavljamo sa raznovrsnijim aktivnostima koje uključuju i bibliotekarstvo, koristeći svoja iskustva iz oblasti participativne umetnosti i umetničke pedagogije, uz svest o važnosti očuvanja životne sredine. Donatori projekta – Trag fondacija i Rekonstrukcija Ženski fond – nisu uskratili svoju podršku u novonastaloj situaciji. Naprotiv, oni nas podržavaju u tome da aktivnosti realizujemo u skladu sa okolnostima, uz svest o tome da epidemija nije zamrzla ni kulturne potrebe publike, ni egzistencijalne potrebe radnika u kulturi – naglasila je Nikolić.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare