"Nepodnošljivo je koliko velikih ljudi nas napušta": Ljubomir Simović o odlasku Gojka Šantića

Šantić je pripadao generaciji takozvanih Bojanovih beba, a u svojoj matičnoj kući Jugoslovenskom dramskom pozorištu ostvario je više od trideset uloga među kojima se izdvajaju one u predstavama "Koriolan" (Koriolan, 1970), „Otelo“ (Otelo, 1977), „Ja, Rade Tomov“ (Njegoš, 1979), „Tri sestre“ (Prozorov, 1981), „Zli dusi“ (Nikolaj Stavrogin, 1984), „Seobe“ (Vuk Isakovič, 1986), „Valjevska bolnica“ (Apis, 1989), „Vesele žene Vinzorske“ (Falstaf, 1993) i posebno „Putujuće pozorište Šopalović“ (Drobac, 1985) Ljubomira Simovića za koju je dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda.

- Posebno ga se sećam u mojim "Šopalovićima". Drobac nije bila ni laka, ni prijatna uloga, a Gojko je to sjajno odigrao. Pamtiće se njegovo izvođenje - seća se Simović dodajući da je Šantić nažalost, rano prestao da igra, te nove generacije nisu mogle da ga gledaju i uživaju u njegovim glumačkim bravurama.

Simović ističe da Šantić nije slučajno bio glumac:

- Gojko Šantić je bio čovek snažnih emocija i velikog znanja. Mogao je da igra najrazličitije uloge, imao je na raspolaganju veliki talenat koji je mogao da izražava sve psihologije… Postalo je nepodnošljivo kako veliki ljudi brzo odlaze, hajde onda bar da ih se sećamo, da čuvamo uspomenu na njih!

Bonus video: Komemoracija Jagošu Markoviću