Istražujemo: Ko su najprevođeniji srpski pisci

Ivo Andrić je najprevođeniji domaći pisac na strane jezike i to nije upitno, ali problemi sa sastavljanjem liste imena koji su po tom kriterijumu ispod našeg nobelovca nešto je komplikovanije, s obzirom na to da niko nema celovite i precizne podatke. Pa ipak, prema podacima iz elektronskog kataloga Narodne biblioteke Srbije, iskustvima izdavača i rezultatima konkursa Ministarstva prosvete za sufinansiranje projekata reprezentativnih dela srpske književnosti mogu se izdvojiti neka imena koja su nesumnjivo među najprevođenijima.

Najprevođeniji domaći autori su, prema podacima iz elektronskog kataloga u Narodnoj biblioteci Srbije, Ivo Andrić (319 jedinica), Dragan Jovanović Danilov (229), Danilo Kiš (169), Branko Ćopić (99), Milorad Pavić (93), Slobodan Zubanović (69), David Albahari (61), Desanka Maksimović (58). Međutim, ove podatke je potrebno staviti pod dvostruku ogradu. Prvo, u NBS napominju da su ti podaci izneti spram onih u elektronskom katalogu u kojem su podaci iz više od 100 biblioteka u svetu, ali da to ne znači i da su sva izdanja naših pisaca prevedenih u svetu upisana u kataloge, jer izdavači nisu obavezni da to urade.

Druga ograda odnosi se, pre svega, na imena pesnika koji su se našli na toj listi. Ali tu postoji objašnjenje.
– Čudno je da sam na toj listi, jer ja nisam objavio nijednu jedinu knjigu na stranom jeziku. Imam, sa druge strane, dosta prevoda u časopisima u inostranstvu i antologijama, ali o tome nisam vodio evidenciju,  A ako u jednom časopisu, recimo, objavite četiri pesme, svaka od njih vodi se kao posebna jedinica – kaže pesnik Slobodan Zubanović.

Knjige poezije inače se mnogo manje prevode od proznih dela, podseća Gojko Božović, pesnik, kritičar i glavni urednik „Arhipelaga“.

– Vasko Popa je naš nesumnjivo najprevođeniji pesnik, a njega nema na toj listi – dodaje on.

„Andrić i danas življi od mnogih živih pisaca“

Dileme oko toga da je naš jedini nobelovac ujedno imao daleko više izdanja na stranim jezicima od svih domaćih pisaca svakako nema.

– Andrić je naš najprevođeniji pisac. Preveden je na 50 jezika, u više izdanja, i podaci o njima mogu se videti na sajtu Zadužbine Iva Andrića, u detaljnoj bibliografiji od 1911. do 2011. godine, a trenutno je dopunjavamo i sa izdanjima od 2011. do 2021. Izdavači sa kojima sklopimo ugovor o pravima za objavljivanje dužni su da nam pošalju autorske primerke i oni se takođe čuvaju u Zadužbini – kaže Žaneta Đukić Perišić, upravnica Zadužbine.

Na pitanje da li se vremenom smanjuje interesovanje izdavača za Andrićevo delo, ona odgovara odrično.

– Odgovorno mogu da kažem da ne jenjava i da je, slikovito rečeno, Andrić i danas življi pisac od mnogih živih pisaca. I 59 godina nakon što je dobio Nobelovu nagradu stiže nam jako mnogo molbi i zahteva za novim izdanjima, obnovljenim izdanjima, reprintima, prevodima… Andrićeve knjige objavljuju se u zemljama širom Evrope, Azije, u Americi, Južnoj Americi… Objavljuju se mnogo u Turskoj, što je razumljivo, u Španiji su objavljena na sva četiri zvanična jezika (španski, katalonski, baskijski i galicijski), potom u Indiji na više jezika, u Kini, u Japanu. Treba reći i to da se mi veoma trudimo i radimo na plasmanu, nudimo dela izdavačima, ne čekamo da nas oni zovu – navodi upravnica Zadužbine Ive Andrića.

Prevođenje Andrićevih izabranih dela u Japanu ove godine, u izdanju kuće „Genki Publications“, srpsko Ministarstvo kulture pomoglo je sa 2.000 evra, „Proklete avlije“ na ukrajinski (izdavač „V Books – XXI“) sa 1.000 evra, a pripovetke „Zeko“ na italijanski u izdanju Udruženja za kulturu „Botega Erante“ iz Udinea sa 1.000 evra.

– Izdavači prvo kontaktiraju sa nama da im odobrimo prava, pa se javljaju na konkurs Ministarstva – dodaje Žaneta Đukić Perišić.

Kišova dela izlaze kod najvećih izdavača

Gojko Božović vrhu liste najprevođenijih pisaca dodaje Danila Kiša.

– Andrić i Kiš su bez sumnje naši najprevođeniji pisci. Dela našeg nobelovca prevode se sve vreme, a Kišova dela u kontinuitetu još od ranih sedamdesetih do danas. Kišova dela izlaze kod najvećih izdavača na zapadu, a poslednjih godina njegove knjige prevode se i u Rusiji, Kini, pre dve-tri godine u Iranu je izašao prevod „Grobnice za Borisa Davidovića“, dela su mu objavljivana u Indoneziji, u Brazilu bi trebalo da su nedavno objavljene dve njegove knjige… – nabraja Božović.

Enigma Živković

Već godinama unazad u medijima provejava uverenje da je Zoran Živković, sa 22 knjige fikcije i osam nefikcijskih, naš najprevođeniji savremeni pisac, a da su mu dela objavljena na 20 jezika, u 23 zemlje u 112 izdanja. Pisac to nije negirao, ali je u još pre devet godina u intervjuu „Vremenu“ rekao da ne zna da li je tako, ali i da to smatra, u suštini, nevažnim.

– Ne znam zato što nisam upućen u to koliko stranih izdanja imaju ostali „živi srpski pisci“. A nisam upućen zbog toga što ne smatram da je takvo „nadmetanje“ – ko je najprevođeniji ili najuspešniji – uopšte bitno. Svaki prevod neke srpske knjige koji se objavi u inostranstvu dragocen je ne samo za autora nego i za srpsku književnost i kulturu uopšte. Pred svetom, svi smo mi deo istog tima. Prebrojavati čiji je doprinos u ovom pogledu veći ne samo što mi izgleda neukusno nego i izneverava samu suštinu književnosti. Kvantitativna merila nikada nisu bila odveć primerena umetnosti proze. Kao što je Pavić jednom živopisno rekao, pisci nisu konji koji se trkaju na hipodromu – naveo je Živković.

Božović navodi da su Ćopićeva dela mnogo prevođena u Rusiji i drugim komunističkim zemljama onog vremena, da su šezdesetih i sedamdesetih godina, pored Andrića, najprevođenije bile knjige Miodraga Bulatovića i Branimira Šćepanovića, da su dela Milorada Pavića u drugoj polovini osamdesetih i prvoj polovini devedesetih bila naveliko prevođena, a nakon toga manje, mahom u Rusiji i Kini. Istovremeno su u prvi plan izbijale knjiga Davida Albaharija.

– David Albahari je u poslednjih 25 godina naš najprevođeniji savremeni pisac, ne računajući klasike kao što su Andrić i Kiš. Devedesetih je veoma prevođen bio Aleksandar Tišma, Borislav Pekić se takođe dosta prevodi, ali ne sve knjige, nego pre svega „Kako upokojiti vampira“, „Hodočašće Arsenija Njegovana“ i „Besnilo“. Ne znam da je igde prevedeno njegovo „Zlatno runo“ zbog obima, specifičnog stila i kompozicije. „U potpalublju“ Vladimira Arsenijevića, nakon što je dobio Ninovu nagradu, u par godina prevedeno je na više od 30 jezika, knjige Dragana Velikića se dosta prevode i štampaju, pogotovu na nemačkom govornom području. Prevode se poslednjih decenija dosta i knjige Vladislava Bajca. Veoma je prevođen i Goran Petrović, njegove knjige štampaju se na engleskom, francuskom, nemačkom, a posebno na ruskom. Tu je i Dragoslav Mihailović. On je, na primer, u celini preveden na bugarski, a pojedinačne njegove knjige prevođene su dosta na nemački, grčki – kaže Božović i dodaje da su među novijim piscimana stranim jezicima objavljivane i knjige Vladimira Tasića, Vide Ognjenović, Mihajla Pantića, Vladimira Pištala i Vladana Matijevića.

Božovićevu ocenu da je Kiš prevođen u kontinuitetu podupiru i podaci sa poslednjeg konkursa Ministarstva. Prevod Kišovog „Peščanika“ na ruski (u izdanju Centra knjige „Rudomino“) izdvojeno je 1.000 evra (koliko i za „Veliki rat“ Aleksandra Gatalice kod istog izdavača), a za prevod Kišove knjige „Noć i magla“ na španski (izdavač „Quadrens Crema S. A.“) takođe 1.000 evra.

Za prevod najnovijeg romana Davida Albaharija „Danas je sreda“ (2017) na nemački u izdanju kuće „Šefling end ko“ na konkursu je izdvojeno 3.000 evra. Na istoj listi je i prevod romana Svetislava Basare „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ na bugarski (izdavač „Agata A – Petrovi – SD), za šta je izdvojeno 1.000 evra, kao i za prevod zbirke priča „Ako je to ljubav“ Mihajla Pantića na italijanski (Del Vecchio Editore del Perelun srl), za „Islednika“ Dragana Velikića na francuski (Agullo Editions) i za „Hamam Balkanija“ Vladislava Bajca na španski, upravo objavljen u Argentini za kuću „Dedalus Editores“. Svi oni su među najprevođenijim piscima u poslednjih nekoliko godina.

– Dok razgovaramo, gledam korice za „Hamam Balkaniju“ koja treba da bude objavljena u Kairu do Nove godine – kaže Bajac, kome je nedavno objavljeno i drugo izdanje „Knjige o bambusu“ u Rusiji. U Rusiji mu je pre tri godine izašao i „Hamam Balkanija“, a izdavač „Palmira“ iz Sankt Petersburga najavio je i skori izlazak njegove „Hronike sumnje“.

– Treba razlikovati broj jezika na koji je neko delo prevedeno i broj izdanja. Ja sam, čini mi se, tu negde oko Velikića, ali mi to ne brojimo, iako ima i onih koji broje i vode evidenciju – kaže Bajac.

0

Ko beše Miljenko Smoje: Lako je bit humorist uz ovakvu vlas

Kultura

17. dec 2020 0

Kultura

17. dec 2020 0

0

Mogu li srpski pisci da žive od pisanja knjiga i zašto ne

Kultura

12. nov 2020 0

Kultura

12. nov 2020 0

0

Kakav je bio Bora Pekić: 14 priča o slavnom piscu

Kultura

14. dec 2020 0

Kultura

14. dec 2020 0

Ministarstvo je ove godine pomoglo i prevode Njegoševog „Gorskog vijenca“ i „Luče Mikrokozme“ na japanski, takođe u izdanju „Genki Publications“ sa 3.800 evra, a za prevod trećeg dela „Romana o Londonu“ Miloša Crnjanskog, izdavaču „Dialogos Books – Lavender Ink“ iz Nju Orleansa u Americi odobreno je 5.000 evra. Crnjanski i Njegoš su, iako klasici, znatno manje prevođeni na strane jezike.

– Teško je kod Crnjanskog prevesti tu jezičku magiju, tako da njegova dela nisu prevedena na mnoge jezike. Sa druge strane, zanimljivo je da je Bora Stanković bio mnogo prevođen i objavljivan u Nemačkoj tridesetih godina, i pre dolaska nacista na vlast, a i kasnije – priča Božović.